Muzeji decenijama čuvaju ogromne zbirke predmeta koje većina ljudi nikada neće videti uživo. Čak i kada su digitalizovane, otvorene baze često ostaju zanimljive uglavnom istraživačima, studentima i najradoznalijima. Zato je neobično simpatična priča o studentu koji je otvorenu bazu njujorškog Metropolitan Museum of Art pretvorio u online igru. Umesto da samo pretražujete predmete, pogađate odakle potiču.
Smithsonian Magazine je pisao o igri zasnovanoj na Metovoj open-access kolekciji, u kojoj korisnici pokušavaju da pogode poreklo fragmenata papirusa, oslikane keramike i drugih muzejskih predmeta. Projekat pokazuje kako se kulturno nasleđe može približiti publici kroz format koji liči na digitalnu zabavu, a ne na klasičan katalog.
Ova tema je zanimljiva jer ne potcenjuje publiku. Ljudi vole da uče, ali ne uvek kroz ozbiljan ton, duge opise i osećaj da su u školi. Igra koristi radoznalost, grešku i takmičarski impuls. Pogledate predmet, procenite stil, boju, oblik, materijal, motiv, pa pokušate da pogodite region ili kulturu. Ako pogrešite, opet ste nešto naučili. Ako pogodite, osećate malu pobedu.
Muzeji danas imaju veliki izazov: kako ostati relevantan generacijama koje su navikle da informacije dolaze brzo, vizuelno i interaktivno. To ne znači da muzeji treba da postanu zabavni parkovi. Ali znači da digitalni alati mogu otvoriti vrata ljudima koji možda nikada ne bi čitali muzejski katalog. Jedna igra može biti prvi korak ka ozbiljnijem interesovanju.
Open-access baze su posebno važne. Kada muzej dozvoli slobodno korišćenje slika i podataka, kreativni ljudi mogu napraviti nove alate: igre, obrazovne materijale, aplikacije, istraživačke projekte i digitalne izložbe. Kulturno nasleđe tada ne ostaje zaključano iza autoriteta institucije, već postaje materijal za novo učenje.
Kod nas bi ovakav pristup bio izuzetno koristan. Muzeji imaju vredne zbirke, ali digitalna prezentacija često ne uspeva da privuče širu publiku. Zamisliti igru u kojoj se pogađa iz kog perioda potiče predmet, koji je motiv na keramici, iz kog grada dolazi stara fotografija ili kojoj kulturi pripada nakit — to bi moglo približiti nasleđe i deci i odraslima.
Najlepše u ovoj priči je što pokazuje da kultura ne mora da izgubi ozbiljnost ako promeni format. Papirus ne postaje manje vredan zato što se pojavi u kvizu. Naprotiv, možda ga prvi put vidi neko ko inače nikada ne bi otvorio muzejsku bazu. Ako jedan klik vodi ka radoznalosti, onda igra nije neprijatelj znanja. Ona je samo nova vrata muzeja.
S.B.
