Miris citrusa, bora ili lavande toliko je snažno povezan sa čišćenjem da prostorija bez mirisa mnogima deluje kao da nije dobro očišćena. Hemija vazduha pokazuje da taj osećaj može biti varljiv. Mirisne supstance iz sredstava za čišćenje, uključujući proizvode reklamirane kao biljni ili na bazi etarskih ulja, u vazduhu reaguju sa ozonom i mogu za samo nekoliko minuta da naprave ogromnu količinu ultrafinih čestica. American Chemical Society je 27. avgusta predstavio rezultate eksperimenata sprovedenih u posebnoj „tiny house“ laboratoriji Univerziteta Purdue. Istraživači su koristili pravu kuhinju, podove i kupatilo, čistili ih na način sličan svakodnevnom domaćinstvu i neprekidno merili sastav vazduha. Tokom brisanja površina, prskanja i pranja poda nastajale su milijarde, a kod pojedinih proizvoda i bilioni čestica veličine svega jednog do 30 nanometara.
Glavni akteri su terpeni – mirisni molekuli poput limonena iz citrusnih aroma, pinena koji daje miris bora, linalola iz lavande i sličnih jedinjenja. U prirodnoj šumi iste supstance oslobađaju biljke, ali su koncentracije drugačije i procesi se odvijaju u ogromnoj zapremini spoljašnjeg vazduha. Kada sredstvom za čišćenje poprskamo malu prostoriju, nivo terpenskih jedinjenja može biti desetine ili stotine puta veći nego u prirodi. Ako u prostoriji postoji ozon, počinje lanac oksidacionih reakcija koji proizvodi molekule sa manjom isparljivošću. Oni se zatim grupišu i stvaraju nove čestice. Čovek ništa ne vidi – nema dima ni prašine – ali senzori registruju nagli porast broja ultrafinih čestica praktično dok čišćenje još traje.
Njihova mala veličina je razlog za pažnju. Velike čestice često ostaju u nosu i gornjim disajnim putevima, dok nanočestice mogu dopreti duboko u pluća, a deo može potencijalno preći i u krvotok. Istraživači su procenili da respiratorna doza tokom određenih scenarija čišćenja može biti uporediva sa izloženošću pored prometnog puta, iako hemijski sastav čestica nije isti. Posebno zanimljiv rezultat dobijen je kada su uz mirisne proizvode korišćene germicidne UV-C lampe koje mogu da povećaju količinu ozona u vazduhu. Tada se stvaranje čestica dodatno ubrzavalo. Autori ne pozivaju ljude da prestanu da čiste – uklanjanje prljavštine i mikroorganizama i dalje je važno – već da obrate pažnju na ventilaciju i količinu mirisnih proizvoda.
Najjednostavnije mere su vrlo praktične: otvoriti prozor ili uključiti ventilaciju tokom čišćenja, ne koristiti istovremeno veliki broj intenzivno mirisnih sredstava i, kada je moguće, birati proizvode bez dodatih parfema. Najzanimljivija je možda promena same predstave o čistoći. Miris nije dokaz da je vazduh zdraviji; on je dokaz da se u njemu nalaze isparljivi molekuli koje naš nos prepoznaje. Neki od njih mogu dalje reagovati i napraviti supstance koje u bočici nisu ni postojale. Hemija doma tako se ne završava na etiketi proizvoda. Pravo „mešanje“ počinje tek kada sredstvo izađe iz boce i susretne se sa vazduhom naše kuhinje.
S.B.
