Kad se kaže „dinamit“, većina prvo pomisli na razaranje. A kad se kaže „Nobel“, mnogi pomisle na medalju, govor i aplauz u Stokholmu. Ta dva pojma, međutim, stoje u istoj biografiji – i to ne slučajno, nego kao jedna od najdramatičnijih životnih ironija modernog doba.
Alfred Nobel rođen je 21. oktobra 1833. u Stokholmu, u porodici inženjera Immanuela Nobela, čoveka koji je radio sa minama i konstrukcijama još u vreme kada je industrija tek učila da bude „velika“. Nobelova mladost bila je kosmopolitska: porodica se selila, radio je i učio u okruženju koje je disalo tehnologijom, hemijom i preduzetništvom – od severa Evrope do velikih gradova tog vremena. Njegov interes bio je praktičan: kako da se opasne supstance ukrote tako da služe građevini, rudarstvu i infrastrukturi, a da ne ubijaju one koji ih koriste.
Ključna supstanca epohe bio je nitroglicerin, koji je još 1847. sintetisao italijanski hemičar Askanio Sobrero. Problem je bio u tome što je nitroglicerin bio previše nepredvidiv: snažan, ali sklon eksploziji na najmanji šok. Nobel je tražio način da „zloćudnu tečnost“ pretvori u materijal koji se može transportovati i kontrolisano aktivirati. Cena tog traganja bila je strašna: 3. septembra 1864. eksplozija u Nobelovoj laboratoriji u Stokholmu usmrtila je više ljudi, među njima i Alfredovog brata Emila. Taj datum je jedna od tačaka posle kojih Nobel više nije mogao da se pravi da je reč o običnom poslu.
Rešenje je došlo kroz kombinaciju hemije i discipline: Nobel je razvio detonator (kapislu) koji je omogućio pouzdanije aktiviranje, a zatim je stabilizovao nitroglicerin upijanjem u porozni materijal. Patent za dinamit dobio je 7. maja 1867. godine. U trenutku, to je bila revolucija za inženjere: tuneli, železnice, kanali, rudnici – sve što je tražilo da se kamen „otvori“ dobilo je alat koji menja tempo civilizacije. Dinamit je ubrzao gradnju sveta, ali je istovremeno otvorio vrata militarizaciji eksploziva u razmeri koja do tada nije bila uobičajena.
Nobel nije bio samo pronalazač nego i industrijalac: gradio je fabrike, laboratorije, patente pretvarao u mrežu proizvodnje i prodaje. Bio je čovek koji je verovao u napredak, ali je iz prve ruke gledao kako se „napredak“ lako preseli u arsenale. A onda se dogodio udarac koji je bio psihološki, ne hemijski: 1888. godine, kada je u Kanu umro njegov brat Ludvig, jedan list je greškom objavio nekrolog za Alfreda Nobela. Naslov je bio brutalan i pamti se po suštini: „trgovac smrću je mrtav“. Nobel je, navodno, prvi put video kako će istorija možda upamtiti njegovo ime – ne po mostovima i tunelima, nego po bojištu.
Sedam godina kasnije, 27. novembra 1895. u Parizu, Nobel je potpisao testament kojim je najveći deo imovine ostavio za fond iz koga će se dodeljivati nagrade „onima koji su čovečanstvu doneli najveću korist“ u fizici, hemiji, medicini, književnosti i miru. Umro je 10. decembra 1896. u Sanremu, a prve Nobelove nagrade dodeljene su 1901. godine – datum 10. decembar ostao je kao simbolični dan ceremonije.
Priča o Nobelu i dinamitu zato nije samo priča o pronalasku, nego o pokušaju da se sopstvena biografija „prevede“ u nešto šire od profita i eksplozije. Dinamit je doneo moć da se menja pejzaž, Nobelova nagrada je pokušaj da se menja moralni pejzaž. Između te dve sile stoji jedan čovek, dovoljno pametan da napravi oruđe, i dovoljno uznemiren da poželi protivtežu.
S.B.
