Iako na prvi pogled podatak o 11 srpskih fudbalera u ovosezonskoj Ligi šampiona deluje kao napredak u odnosu na prošlogodišnju šestoricu, dublja analiza strukture klupskih angažmana otkriva ozbiljan strukturni problem – samo trojica reprezentativaca dolaze iz liga petice, dok je većina angažovana u šampionatima drugog i trećeg evropskog ešalona.
Analitički uvid u raspored naših internacionalaca u elitnom takmičenju donosi kontrastne zaključke. Dok istočna i južna Evropa prednjače po broju naših predstavnika – gde Slovan iz Bratislave računa na Aleksandra Popovića i Svetozara Markovića, Sabah na razmahanog Veljka Simića, a atinski AEK na udarni tandem Luka Jović – Mijat Gaćinović pod komandom Marka Nikolića – najjače lige sveta nude alarmantno skromnu sliku. Srbiju u klupskom kremu zapadne Evrope zastupaju tek Vanja Milinković-Savić u Napoliju, mladi Aleksandar Stanković u Interu i Andrija Maksimović u Red Bul Lajpcigu. Bivši funkcioner i analitičar Ranko Stojić u podkastu „2×45“ jasno je locirao uzrok ovakvog stanja u višegodišnjem izostanku sistemskog planiranja karijera i deficitu kvalitetnog rada u mlađim kategorijama.
Dodatni taktičko-statusni problem predstavlja činjenica da ni pomenuta trojica igrača iz najjačih liga nemaju garantovanu minutažu. Milinković-Savić je dolaskom Masimilijana Alegrija na klupu Napolija pao u drugi plan iza Aleksa Mereta, Stanković u Interu sakuplja minute na kašičicu u izuzetno jakoj konkurenciji, dok Maksimović u Lajpcigu tek traži stabilnu ulogu nakon smene trenera Olea Vernera. Sa druge strane, svetle tačke izvan „liga petice“ jesu Filip Kostić u PSV Ajndhovenu, Ognjen Mimović koji je neočekivano registrovan za Fenerbahče, te mladi Andrej Vasović u Klub Brižu. Očigledno je da kvantitet u ovom trenutku ne prati i vrhunski takmičarski ritam, što predstavlja ozbiljan izazov za selektora Veljka Paunovića uoči predstojećih reprezentativnih obaveza.
M.M.
