U suvim dolinama Mekmardoa postoji prizor koji izgleda nestvarno: iz beline Tejlorovog glečera povremeno “procuri” mlaz crvene tečnosti, kao da je led dobio ranu. Vajerd piše da je ova pojava, poznata kao Blood Falls, zbunjivala istraživače još od 1911, kada ju je zabeležio geolog Tomas Grifit Tejlor.
Danas je slika jasnija: crvenu boju ne daju alge (kako se nekad mislilo), već mikroskopske čestice gvožđa “spakovane” u nanosfere, uz tragove silicijuma, kalcijuma, aluminijuma i natrijuma. Dok su pod ledom, ostaju u sredini bez kiseonika; kada izađu na vazduh, gvožđe oksidiše i sve “zarđa” u sekundi.
A zašto uopšte ima tečnosti na skoro -20? NASA još od ranije objašnjava da je u pitanju hiperslana salamura – relikt nekadašnje morske vode koja se povukla, pa je so ostala “zaključana” ispod leda i spustila tačku mržnjenja.
Najnoviji deo slagalice je okidač erupcije: kombinovanjem GPS podataka, termalnih senzora i snimaka, naučnici su povezali “izbijanje” sa promenama pritiska u kanalima ispod glečera. Kako se led pomera niz padinu, sabija podledene džepove salamure, pritisak raste – i onda u kratkim rafalima izbije napolje kroz pukotine. Zanimljiv bonus: taj “hidraulični udar” privremeno uspori kretanje glečera, kao kratka kočnica na ledu.
Sada ostaje pitanje koje se ne rešava jednom studijom: kako će zagrevanje i promena režima topljenja uticati na ovu podledenu hemiju i ritam “krvarenja”. Krvavi vodopadi su možda rešeni kao mehanizam – ali kao signal promena, tek počinju da se čitaju.
S.B.
