Kada se danas kaže „Mažino linija”, mnogi i dalje zamišljaju zid koji je trebalo da zaustavi rat. Ali nemačko rešenje u maju 1940. nije bilo frontalno „razbijanje zida”, već zaobilaženje. Plan poznat kao Fall Gelb, koji se u literaturi često vezuje za Manštajnovu ideju „srpa” (Sichelschnitt), računao je da Saveznici gledaju ka Belgiji, dok će se glavni udar provući kroz šumovite Ardene, na mestu koje je delovalo preteško za masovne oklopne kolone.
Napad je krenuo 10. maja 1940, a ključna drama odigrala se već za tri dana. Grupa armija A pod Gerdom fon Rundštetom gurala je oklopne klinove ka reci Mozi (Meuse), dok je Panzergrupa „fon Klajst” dovela XIX korpus Hajnca Guderijana na sektor Sedana. U bici kod Sedana (12–17. maj) Nemci su koncentrisali tri tenkovske divizije — 1, 2. i 10. — uz pešadijski puk „Grossdeutschland”; brojke iz borbenih izveštaja pokazuju razmere: oko 60.000 ljudi, 41.000 vozila i oko 771–788 tenkova na nemačkoj strani, uz snažnu podršku Luftvafea.
Dan koji se uvek vraća u sećanjima je 13. maj: prelazak preko Moze kod Sedana. Francuska odbrana tu nije bila „bez hrabrosti”, već razvučena i pogrešno procenjena, pod komandom generala Šarla Huncigera u zoni Druge armije, dok su iz vazduha stigli udari koje su svedoci opisivali kao psihološki lom: „Ko god je bio bombardovan nemačkom štukom, to ne voli… vrištali su sa onim sirenama.”
Istovremeno, severnije kod Dinana, Romelova 7. oklopna divizija prelazila je reku istog dana, šireći pritisak i zbunjujući francuske procene o pravcu glavnog proboja. I tu je suština: Mažino linija nije „pala”, ona je ostala iza leđa dok su oklopne kolone jurile zapadno, kroz otvoreniji teren. Već 19. maja, nemački vrhovi prodiru do Abvila na obali Lamanša i presecaju Saveznike u Belgiji od ostatka Francuske — trenutak kad je postalo jasno da je „zid” čuvao granicu, ali ne i manevar.
S.B.
