U šumama Ekvadora i Kolumbije već dugo živi mala žaba koju su biolozi redovno viđali, sakupljali i smeštali u muzejske zbirke. Nije se skrivala u neistraženoj pećini niti na planini do koje čovek nikada nije stigao. Bila je poznata nauci duže od jednog veka, ali je sve vreme nosila pogrešan identitet.
Nova analiza pokazala je da životinja koja je smatrana populacijom već opisane vrste zapravo predstavlja zasebnu vrstu. Razlike su bile dovoljno suptilne da ih ranije generacije istraživača nisu prepoznale samo na osnovu spoljašnjeg izgleda.
ScienceDaily je 5. septembra predstavio istraživanje u kojem su savremeni primerci upoređeni sa žabama sačuvanim u muzejima još od 19. veka. Upravo su stare zbirke omogućile naučnicima da prate kako se klasifikacija menjala i zbog čega su različite životinje toliko dugo završavale pod istim imenom.
Kod žaba boja i šare često nisu pouzdan znak pripadnosti vrsti. Jedna vrsta može izgledati različito u zavisnosti od pola, starosti, vlažnosti, temperature i mesta na kojem živi. Istovremeno, dve evolutivno odvojene vrste mogu biti gotovo identične ako naseljavaju slično okruženje.
Naučnici zato danas kombinuju više vrsta dokaza. Mere proporcije tela, oblik prstiju, građu kostiju i detalje kože, ali analiziraju i glasanje. Poziv mužjaka ima veliku ulogu u pronalaženju partnera, pa čak i male razlike u ritmu, visini tona ili trajanju mogu sprečiti ukrštanje dve populacije.
Najjasniji odgovor često pruža DNK. Ako se dve grupe spolja gotovo ne razlikuju, a njihove genetske linije su dugo odvojene, moguće je da predstavljaju takozvane skrivene ili kriptične vrste. Takva otkrića pokazuju da je stvarna raznovrsnost vodozemaca verovatno veća od broja koji trenutno poznajemo.
Muzejski primerci u ovom slučaju nisu bili samo stare, prašnjave životinje u teglama. Oni predstavljaju biološku arhivu. Na njihovim oznakama nalaze se mesto i vreme sakupljanja, a u tkivima ponekad ostaje dovoljno genetskog materijala za savremene analize.
To je posebno važno u područjima koja su se drastično promenila. Šuma iz koje je neka žaba uzeta pre 120 godina možda je danas pretvorena u poljoprivredno zemljište ili naselje. Muzejski primerak tada postaje jedini neposredni dokaz da je vrsta nekada živela na tom mestu.
Priznavanje nove vrste nije samo promena imena u katalogu. Ono može potpuno promeniti procenu ugroženosti. Dok se verovalo da je reč o jednoj široko rasprostranjenoj vrsti, njen opstanak možda nije izazivao zabrinutost. Kada se ispostavi da se iza jednog imena krije više vrsta sa znatno manjim područjima, svaka od njih može biti mnogo ranjivija.
Vodozemci su posebno osetljivi na promene temperature i vlažnosti, zagađenje, gubitak staništa i gljivične bolesti. Žaba koja živi samo u nekoliko planinskih dolina nema mnogo prostora za povlačenje ako se njeno okruženje promeni.
Istraživači sada moraju da utvrde tačne granice rasprostranjenja nove vrste, broj njenih populacija i stanje staništa. Biće potrebno proveriti i starije naučne radove, jer se deo podataka pripisan ranije poznatoj vrsti možda zapravo odnosi na ovu novootkrivenu životinju.
Otkriće pokazuje zbog čega nova vrsta ne mora uvek izgledati egzotično i spektakularno. Ponekad najveća iznenađenja ne dolaze iz potpuno nepoznatih krajeva, već iz pažljivog ponovnog pregleda onoga što je nauka mislila da već razume.
Žaba je čitav vek stajala pred istraživačima pod tuđim imenom. Tek kada su spojeni glas, građa, genetika i stari muzejski primerci, dobila je mesto koje joj zaista pripada.
S.B.
