Drvo je bilo jedan od najvažnijih građevinskih materijala praistorijske Evrope, ali se retko sačuva dovoljno dugo da ga arheolozi pronađu. Vlaga, gljivice, insekti i kiseonik obično ga razgrade mnogo pre nego što stigne do savremenog doba. Zato je otkriće drvene konstrukcije stare oko 2.400 godina na obali reke Majne u Nemačkoj izuzetno važno.
Konstrukcija potiče iz gvozdenog doba i povezuje se sa keltskim zajednicama koje su naseljavale ovo područje. Sastavljena je od pažljivo obrađenih drvenih elemenata, čiji raspored ukazuje na planski i tehnički zahtevan poduhvat. Naučnici još utvrđuju da li je služila kao pristanište, ojačanje obale, prelaz ili deo sistema za upravljanje vodom.
The History Blog je 4. septembra predstavio nalaz kao jedinstven primer keltskog graditeljstva. Konstrukcija je ostala sačuvana zato što je bila zatrpana vlažnim sedimentom sa veoma malo kiseonika. U takvim uslovima mikroorganizmi koji razgrađuju drvo rade znatno sporije.
Za arheologe je drvo posebno dragoceno jer se može veoma precizno datirati dendrohronologijom. Godovi drveta formiraju obrazac koji zavisi od vremenskih uslova u svakoj godini rasta. Poređenjem tog obrasca sa poznatim nizovima moguće je utvrditi ne samo vek već ponekad i tačnu godinu u kojoj je stablo posečeno.
Ako je sačuvan poslednji sloj ispod kore, može se proceniti čak i godišnje doba seče. Takav podatak otkriva kada je započeta gradnja i da li su stabla obrađena odmah ili su neko vreme čuvana.
Tragovi alata na površini mogu pokazati kako su keltski majstori oblikovali velike grede. Gvozdene sekire i tesle omogućavale su znatno precizniji rad od starijih kamenih alatki, ali je izgradnja u vlažnom priobalnom području i dalje zahtevala dobru organizaciju.
Veliki drveni elementi morali su biti dopremljeni do gradilišta, prilagođeni i povezani tako da izdrže pritisak vode i sedimenta. Ako je konstrukcija bila deo luke ili pristaništa, govori o razvijenom rečnom saobraćaju i trgovini.
Reke gvozdenog doba nisu predstavljale samo prirodne granice. Bile su putevi kojima su se kretali ljudi, so, metal, keramika, drvo i druge vrste robe. Naselje uz reku moglo je biti povezano sa veoma udaljenim zajednicama mnogo lakše nego kopnenim putevima.
Ako je građevina služila za kontrolu obale, njen značaj je drugačiji, ali podjednako veliki. Zaštita naselja od erozije i promena toka zahtevala je poznavanje ponašanja vode. Keltski graditelji očigledno nisu nasumično postavljali drvo, već su stvarali strukturu sposobnu da radi u promenljivom rečnom okruženju.
Očuvanje predmeta nakon iskopavanja predstavlja veliki izazov. Drvo koje je hiljadama godina bilo natopljeno vodom može početi da se skuplja, puca i deformiše čim se osuši. Konzervatori ga zato održavaju vlažnim i postepeno zamenjuju vodu u njegovoj strukturi stabilnijim materijalima.
Čitava konstrukcija mora biti detaljno snimljena pre pomeranja. Fotogrametrija i trodimenzionalno skeniranje beleže položaj svakog elementa, spoja i traga alata. Kasnije se može napraviti digitalna rekonstrukcija prvobitnog izgleda.
Nalaz podseća i na iskrivljenu sliku prošlosti koju ponekad stvaraju arheološki ostaci. Kamen, keramika i metal preživljavaju, pa deluje da su upravo oni dominirali svakodnevnim životom. U stvarnosti je ogroman broj kuća, ograda, čamaca, mostova i alatki bio napravljen od drveta i nestao bez traga.
Ova konstrukcija je retki preživeli deo tog izgubljenog drvenog sveta. Ona pokazuje da su zajednice uz Majnu pre 2.400 godina raspolagale znanjem, alatima i organizacijom potrebnim za ozbiljne inženjerske projekte – mnogo pre savremenih mašina i betonskih obala.
S.B.
