Izumrla mačka vitkog tela i dugih nogu decenijama je nosila nadimak „američki gepard“. Njene kosti podsećale su na građu današnjeg najbržeg kopnenog sisara, pa se pretpostavljalo da je jurila plen preko otvorenih ravnica Severne Amerike. Analiza drevne DNK sada je pokazala da je ta slika bila previše jednostavna.
Životinja poznata kao Miracinonyx trumani nije bila pravi gepard. Genetski podaci potvrđuju da je bila mnogo bliži srodnik današnjih puma. Sličnost sa afričkim i azijskim gepardima nastala je zato što su dve različite evolutivne linije nezavisno razvile pojedine osobine pogodne za brzo kretanje.
Istraživanje je 4. septembra predstavio Univerzitet Kalifornije u Santa Kruzu. Naučnici su uspeli da izdvoje najpotpuniji skup drevne DNK ove vrste do sada, koristeći ostatke četiri jedinke. Genetski materijal omogućio im je da preciznije odrede mesto životinje na porodičnom stablu mačaka.
Još veće iznenađenje doneli su podaci o načinu života. Jedan deo ostataka pronađen je u severnim i arktičkim oblastima, daleko od otvorenih toplih ravnica koje povezujemo sa gepardima. Analize ukazuju da je ova mačka mogla živeti u hladnom okruženju i koristiti mnogo raznovrsniju hranu nego što se pretpostavljalo.
Među mogućim izvorima hrane pojavljuju se čak i ribe. To ne znači da je „američki gepard“ bio specijalizovan ribolovac poput vidre, već da je mogao koristiti ribu kada je bila lako dostupna – na obalama, u plitkoj vodi ili tokom sezonskih migracija. Takva prilagodljivost više podseća na ponašanje pume nego na strogo specijalizovanog sprintera.
Oblik kostiju ranije je naučnike naveo na zaključak da je životinja prvenstveno jurila brzi plen. Međutim, ista anatomska osobina ne mora uvek imati potpuno istu funkciju kod različitih vrsta. Dugačke noge mogle su pomagati pri kretanju po otvorenom prostoru, snegu ili neravnom terenu, a ne samo tokom ekstremno brzog sprinta.
Ovo je primer konvergentne evolucije, procesa u kojem nesrodne ili udaljeno srodne životinje razvijaju sličan izgled zato što se suočavaju sa sličnim izazovima. Delfini i ajkule imaju sličan oblik tela iako pripadaju potpuno različitim grupama. Isto tako, Miracinonyx je mogao ličiti na geparda bez neposrednog porekla od gepardske linije.
Popularni nadimci često ostaju u upotrebi i nakon što nauka promeni klasifikaciju. „Američki gepard“ zato verovatno neće potpuno nestati iz knjiga i muzeja, ali sada mora biti praćen objašnjenjem da je reč o specijalizovanom severnoameričkom srodniku pume.
Otkriće menja i razumevanje odnosa između predatora i plena ledenog doba. Jedna poznata pretpostavka glasi da je velika brzina američkog viloroga nastala kao odbrana od ovog izumrlog lovca. Vilorog i danas može trčati mnogo brže od većine severnoameričkih grabljivaca, pa je „američki gepard“ često predstavljan kao njegov nekadašnji evolutivni suparnik.
Nova saznanja ne isključuju mogućnost da je Miracinonyx lovio brzi plen, ali pokazuju da verovatno nije bio samo severnoamerička kopija geparda. Njegova ekologija bila je složenija, a ishrana prilagodljivija.
Drevna DNK iz hladnih područja često se bolje čuva nego u toploj i vlažnoj sredini. Ipak, ona je obično veoma fragmentisana, pa istraživači moraju pažljivo odvojiti autentične sekvence od DNK mikroorganizama i savremene kontaminacije.
Svaki novi uzorak mogao bi dodatno promeniti sliku. Vrsta je živela na velikom prostoru, pa populacije sa severa i juga možda nisu imale isti način života. Jedne su mogle loviti na otvorenim ravnicama, dok su druge koristile priobalne i arktičke resurse.
Životinja poznata kao američki gepard tako nije izgubila ništa od svoje zanimljivosti. Naprotiv, od navodne kopije poznatog predatora pretvorila se u jedinstvenu mačku koja je spajala brzinu, prilagodljivost pume i sposobnost života u surovim severnim predelima.
S.B.
