Stari rukopisi ne čuvaju samo reči ljudi koji su ih pisali. U mastilu, pergamentu i naslagama koje su vekovima ostale na stranicama mogu se sačuvati biološki tragovi životinja, biljaka i mikroorganizama. Naučnici su sada u srednjovekovnom materijalu otkrili DNK virusa koji je nekada izazivao smrtonosnu bolest ovaca.
Otkriće je posebno zanimljivo zato što virus nije pronađen u sačuvanim kostima ili mumificiranom tkivu, već u vezi sa materijalom korišćenim za izradu i ispisivanje rukopisa. To pokazuje da istorijski dokumenti mogu biti neočekivani arhivi starih bolesti.
Discover Magazine je 3. septembra predstavio istraživanje o virusnoj DNK sačuvanoj ispod ili unutar srednjovekovnog mastila. Genetski trag pripada patogenu koji je pogađao ovce, životinje od ogromnog značaja za srednjovekovnu privredu.
Ovce nisu davale samo meso i mleko. Njihova vuna predstavljala je važnu trgovačku robu, koža se koristila za različite predmete, a pažljivo obrađena životinjska koža postajala je pergament. Jedan kvalitetan rukopis mogao je zahtevati kože velikog broja životinja.
Ako je životinja bila zaražena, delovi virusnog genetskog materijala mogli su ostati u njenom tkivu i preživeti postupak obrade. Druga mogućnost jeste da su tragovi dospeli na materijal tokom proizvodnje, preko alata, ruku ili životinjskih proizvoda korišćenih u mastilu.
Drevna DNK vremenom se raspada na veoma kratke fragmente. Toplota, vlaga, svetlost i mikroorganizmi dodatno ubrzavaju razgradnju. Istraživači zato ne očekuju očuvan kompletan genom, već mnoštvo sitnih delova koje računarski upoređuju sa poznatim virusima.
Najveći izazov predstavlja kontaminacija. Rukopisom su tokom vekova rukovali brojni ljudi, a u savremenoj laboratoriji postoje tragovi današnjih organizama. Da bi dokazali da je DNK zaista stara, naučnici proučavaju karakteristična hemijska oštećenja fragmenata i ponavljaju analize uz stroge kontrolne uzorke.
Takvi podaci mogu pokazati kako su se virusi menjali kroz vreme. Poređenjem srednjovekovnih fragmenata sa savremenim sojevima moguće je proceniti kada su nastale pojedine grane patogena i na koji način se bolest širila zajedno sa stočarstvom i trgovinom.
Otkriće može pomoći i istoričarima. Pisani izvori često beleže pomore stoke, rast cena vune ili iznenadne ekonomske probleme, ali retko precizno navode uzročnika bolesti. Genetski trag sa odgovarajućeg mesta i iz odgovarajućeg vremena mogao bi takvim zapisima dati biološko objašnjenje.
Ipak, uzorkovanje dragocenih rukopisa zahteva veliki oprez. Čak i kada se uzima gotovo nevidljiva količina materijala, postupak mora biti opravdan i izveden tako da ne ošteti dokument. Razvijaju se zato neinvazivne i minimalno invazivne metode koje mogu prikupiti mikroskopske čestice sa površine.
Rukopis tako postaje mnogo više od teksta. Pergament može otkriti vrstu, pol i poreklo životinje, proteinski tragovi mogu govoriti o postupku obrade, a mikrobiološki materijal o uslovima čuvanja i bolestima iz vremena nastanka.
Virusna DNK pronađena uz srednjovekovno mastilo ne znači da je knjiga danas zarazna. Od patogena su ostali samo neaktivni, razlomljeni genetski tragovi. Njihova vrednost nije zdravstvena opasnost, već informacija.
Stranica koja je vekovima čuvala ljudske rečenice tako je sačuvala i nevidljivu istoriju životinja od kojih je nastala. Naučnici sada mogu da čitaju oba zapisa – jedan napisan mastilom, a drugi molekulima.
S.B.
