Od mnogih antičkih hramova, palata i javnih zgrada danas su ostali samo temelji, polomljeni stubovi i delovi ukrasa. Arheolozi na osnovu tih ostataka pokušavaju da rekonstruišu nekadašnji izgled građevine, ali između sačuvanih dokaza često postoje velike praznine. Novi modeli veštačke inteligencije mogli bi pomoći u njihovom popunjavanju, uz jasno označavanje onoga što je dokazano i onoga što predstavlja pretpostavku.
Sistem ne bi trebalo da proizvede samo vizuelno privlačnu sliku „u antičkom stilu“. Njegov zadatak je da poveže tlocrt, dimenzije, fragmente arhitekture, materijale, pravila gradnje i podatke sa sličnih nalazišta. Na taj način digitalna rekonstrukcija može postati istraživački alat, a ne samo ilustracija.
Newswise je 3. septembra predstavio razvoj novih modela namenjenih preciznijoj vizuelizaciji klasične arhitekture. Takvi sistemi mogu analizirati veliki broj primera stubova, kapitela, krovova, lukova i dekorativnih elemenata, a zatim predložiti više mogućih rešenja za delove koji nedostaju.
Ključna reč je „mogućih“. U arheologiji često ne postoji samo jedna sigurna rekonstrukcija. Ako je sačuvan temelj, može se prilično pouzdano odrediti položaj zidova, ali ne i njihova puna visina ili boja. Jedan pronađeni kapitel može ukazati na red stubova, ali ne mora otkriti izgled čitave fasade.
Dobar digitalni sistem zato bi trebalo da prikaže stepen sigurnosti svakog elementa. Sačuvani deo mogao bi biti označen kao potvrđen, rekonstrukcija zasnovana na neposrednim fragmentima kao veoma verovatna, a dekoracija izvedena prema udaljenim analogijama kao pretpostavljena.
Bez takve transparentnosti fotorealistična slika može biti obmanjujuća. Što rekonstrukcija izgleda uverljivije, posmatrač je skloniji da poveruje da je građevina zaista tako izgledala. Vizuelna sigurnost, međutim, nije isto što i naučna sigurnost.
Veštačka inteligencija može ubrzati i poređenje različitih hipoteza. Arheolog može promeniti pretpostavljenu visinu zida, položaj ulaza ili vrstu krova i odmah videti kako se menja osvetljenje, vidljivost i kretanje ljudi kroz prostor. Takve simulacije pomažu da se proveri da li je predloženo rešenje funkcionalno.
Digitalni modeli korisni su i u zaštiti kulturnog nasleđa. Ako je spomenik oštećen zemljotresom, ratom, erozijom ili neodgovarajućom gradnjom, precizna dokumentacija može sačuvati podatke o njegovom ranijem stanju. Virtuelna verzija ne može zameniti original, ali može pomoći restauratorima i omogućiti javnosti da razume izgubljene delove.
Za muzeje i obrazovanje mogućnosti su još šire. Posetilac bi pomoću telefona ili naočara za proširenu stvarnost mogao da stoji među ruševinama i vidi nekoliko faza iste zgrade – njen prvobitni izgled, kasnije dogradnje i konačno propadanje.
Najvažniji deo posla ipak ostaje u rukama stručnjaka. Algoritam ne zna samostalno koji istorijski izvor je pouzdan, da li je fragment pomeren sa prvobitnog mesta ili je neki element pripadao kasnijoj fazi. Ako dobije pogrešne podatke, napraviće uverljivu, ali pogrešnu sliku.
Zato veštačka inteligencija ne treba da zameni arhitektu, arheologa ili istoričara umetnosti. Njena vrednost je u brzom pretraživanju velikog broja mogućnosti i povezivanju podataka koje čovek zatim kritički procenjuje.
Najbolja rekonstrukcija neće biti ona koja izgleda kao savršena fotografija prošlosti, već ona koja pošteno pokazuje granicu između sačuvanog dokaza i stručne pretpostavke. Upravo tu bi nova tehnologija mogla najviše da promeni način na koji zamišljamo izgubljene gradove.
S.B.
