Kada razgovaramo sa korisničkom podrškom koju vodi veštačka inteligencija, vrlo brzo naučimo koje rečenice „rade“. Prestanemo da pišemo komplikovana objašnjenja, razbijemo problem u jasne korake, izbacimo ironiju, višeznačnost i emocionalne detalje i pokušavamo da budemo što predvidljiviji. To je praktično ponašanje jer želimo da sistem razume zahtev. Međunarodna grupa istraživača sada postavlja zanimljivo pitanje: šta ako se takvo prilagođavanje ne završava kada zatvorimo čet? U teorijskom radu predstavljenom 31. avgusta autori uvode izraz „robotoidna ljudskost“ za mogućnost da ljudi, kroz dugotrajnu interakciju sa antropomorfnim AI sistemima, počnu nesvesno da usvajaju stil komunikacije i ponašanja koji je lakši mašinama. ScienceAlert je naglasio da ovo za sada nije dokazan efekat kod ljudi već teorijski model koji tek treba eksperimentalno proveriti.
Ideja je posebno zanimljiva zato što se razvoj AI sistema obično opisuje samo u jednom smeru: mašine postaju sve „ljudskije“. Četbotovi dobijaju prirodniji govor, mogu da koriste humor, pamte prethodne razgovore i pokušavaju da prepoznaju emocionalni ton. Međutim, svaka komunikacija je dvosmerna. Ljudi se ne ponašaju isto sa šefom, detetom, prijateljem i službenikom na šalteru. Prilagođavamo rečnik, ton i količinu detalja sagovorniku. Ako veliki deo svakodnevnih kontakata jednog dana bude sa sistemima koji bolje reaguju na standardizovane, jasne i predvidljive poruke, moguće je da i korisnici počnu da menjaju sopstveni stil u tom smeru.
Autori ne tvrde da ćemo odjednom početi da govorimo kao roboti. Promena bi, ako postoji, verovatno bila mnogo suptilnija. Čovek bi mogao češće da strukturira zahtev na isti način, smanjuje nejasnoće ili se navikava da iz razgovora izbacuje detalje za koje zna da algoritam nema dobar odgovor. Dugoročno se postavlja pitanje da li takav stil utiče na predstavu koju imamo o sopstvenom identitetu i prihvatljivim načinima komunikacije. Ako servis konstantno nagrađuje predvidljivo ponašanje bržim i boljim odgovorom, korisnik ima praktičan razlog da postane „kompatibilniji“ sa sistemom. Slične povratne sprege već postoje kod društvenih mreža, gde način na koji algoritam preporučuje sadržaj postepeno utiče na način na koji ljudi fotografišu, pišu naslove ili biraju teme.
Važno je ipak ne pretvoriti teoriju u još jednu paničnu priču o veštačkoj inteligenciji. U radu nisu ljudi godinama praćeni dok im se meri „robotsko ponašanje“. To je konceptualni okvir zasnovan na postojećim istraživanjima ljudsko-mašinske interakcije, koji sada treba ozbiljno testirati. Ali upravo zato je zanimljiv: postavlja pitanje koje se retko pojavljuje u debati o AI-ju. Puno govorimo o tome koliko mašina uspešno imitira čoveka, a znatno manje o tome koliko čovek menja sebe da bi mašina bolje radila. Sledeći put kada tri puta preformulišemo pitanje četbotu dok ne pronađemo rečenicu koju „razume“, možda nismo samo istrenirali sistem kako da nam odgovori. Možda i on vrlo malo trenira nas.
S.B.
