U južnoafričkom naselju Langrug problem zagađene reke godinama je izgledao kao tipičan infrastrukturni problem za koji je potrebno ogromno postrojenje za prečišćavanje. Reka Stiebeuel prima kanalizacionu i sivu vodu, različite hemikalije i tragove lekova iz brzo rastućeg naselja čiji broj stanovnika višestruko prevazilazi infrastrukturu kojom raspolaže. Umesto izgradnje klasične fabrike, istraživači Univerziteta u Kejptaunu pretvorili su staro napušteno postrojenje u sistem filtera napravljenih od relativno jednostavnih materijala – kamena, peska i termički obrađenog drveta. The Guardian je 31. avgusta izvestio da Water Hub svakog dana tretira oko 36.000 litara zagađene vode, uklanja približno 99 odsto posmatranih zagađivača, a deo prečišćene vode koristi se za zalivanje bašta u kojima lokalna zajednica uzgaja hranu.
Sistem ne funkcioniše kao običan kućni filter kroz koji voda samo prolazi između nekoliko slojeva materijala. Napravljene su posebne filtracione ćelije u kojima fizičko zadržavanje čestica radi zajedno sa biološkim procesima. Površine kamena, peska i ugljeničnog materijala postaju stanište mikroorganizama koji razgrađuju deo organskih zagađivača. Sporo kretanje vode daje sistemu dovoljno vremena da različiti procesi odrade posao koji u velikoj fabrici zahtevaju više bazena, pumpi i hemikalija. Projekat koristi obnovljivu energiju i izbegava intenzivno hemijsko tretiranje. Oko 3.000 litara dnevno zadržava se za navodnjavanje povrtnjaka, dok se ostatak vraća u reku znatno čistiji nego kada je ušao u sistem.
Važno ograničenje je da voda još nije namenjena za piće. Cilj projekta je da bude dovoljno bezbedna za navodnjavanje i da se smanji količina zagađenja koja odlazi dalje nizvodno. I to je velika promena za zajednicu u kojoj se čista voda mora pažljivo raspoređivati. Ako se povrće može zalivati prečišćenom otpadnom vodom, pitka voda ostaje dostupna za mnogo važnije potrebe. Takav princip mogao bi postati naročito koristan u područjima koja se suočavaju sa sušom i brzim rastom stanovništva. Voda se više ne posmatra samo kao nešto što jednom koristimo i zatim pokušavamo što pre da odvedemo dalje, već kao resurs koji može lokalno da prođe kroz novi ciklus.
Najveća vrednost projekta možda je njegova skalabilnost. Ogromna centralna postrojenja imaju veliku efikasnost u gradovima koji mogu da ih izgrade i održavaju, ali nisu uvek realno rešenje za neformalna naselja ili mala mesta koja naglo rastu. Sistem koji koristi jednostavne materijale, relativno malo energije i biološke procese može se prilagoditi drugačijim uslovima. To ne znači da nekoliko džakova peska rešava svaki problem otpadnih voda – dizajn mora biti precizan i kvalitet se stalno kontroliše. Ipak, Langrug pokazuje zanimljivu promenu perspektive: visoka tehnologija ne mora nužno izgledati kao komplikovana fabrika od čelika i cevi. Ponekad je najpametnije inženjersko rešenje ono koje koristi kamen, drvo, pesak, mikroorganizme i dovoljno vremena da prirodni procesi urade deo posla umesto mašine.
S.B.
