Kada se govori o emocionalnom neverstvu, objašnjenje se često svodi na sebičnost, impulsivnost ili nedostatak empatije. Novo psihološko istraživanje pokazuje da je obrazac složeniji. Osobe koje prijavljuju veću sklonost emocionalnim odnosima van postojeće veze zaista češće pokazuju neke karakteristike povezane sa takozvanim mračnim osobinama ličnosti, ali istovremeno mogu imati izražene osobine koje se u psihologiji opisuju kao „svetle“ – poput humanizma i vere u vrednost drugih ljudi. PsyPost je 30. avgusta predstavio rezultate studije koja sugeriše da emocionalno neverstvo ne proizlazi iz jednog jednostavnog tipa ličnosti, već iz specifične kombinacije potreba, ponašanja i načina na koji čovek gradi intimne veze.
Važno je prvo razjasniti šta se pod emocionalnim neverstvom podrazumeva. Za razliku od fizičke prevare, granice su mnogo manje jasne. Jednom paru duboko poveravanje drugoj osobi može izgledati potpuno prihvatljivo prijateljstvo, dok će drugi isti odnos doživeti kao ozbiljno narušavanje intimnosti. Istraživanja zato uglavnom koriste niz ponašanja – skrivanje komunikacije, emocionalnu zavisnost od osobe van veze, deljenje intimnih stvari koje se više ne dele sa partnerom i osećaj romantične privrženosti – umesto jedne univerzalne definicije. Upravo ta nejasna granica čini temu psihološki zanimljivom.
„Mračne“ osobine poput narcizma, makijavelizma i psihopatije često se povezuju sa instrumentalnim odnosom prema drugim ljudima, većom potrebom za uzbuđenjem ili slabijim poštovanjem pravila veze. Međutim, osoba može istovremeno biti društvena, emotivna i veoma zainteresovana za duboke odnose. Zato nije kontradiktorno da pojedine „svetle“ osobine postoje zajedno sa ponašanjem koje partner doživljava kao prevaru. Na primer, snažna potreba za povezivanjem i razumevanjem drugih može povećati broj intenzivnih emocionalnih odnosa. Sama empatija ne određuje automatski gde će čovek povući granicu između prijateljstva i romantične bliskosti.
Ovakve studije ne služe za pravljenje testa koji će unapred otkriti „ko će prevariti“. Ličnost objašnjava samo deo ponašanja, dok kvalitet veze, okolnosti, komunikacija, prilike i individualne granice igraju ogromnu uloggu. Mnogo korisnija poruka jeste da moralne kategorije često previše pojednostavljuju psihologiju odnosa. Osoba može u jednom kontekstu biti brižna i veoma povezana sa drugima, a u drugom donositi odluke koje povređuju partnera. Upravo zato jasna komunikacija o granicama može biti važnija od pokušaja da se partner svrsta u psihološku kategoriju. Emocionalno neverstvo nema univerzalnu liniju vidljivu spolja – granica postoji tamo gde su je dvoje ljudi u vezi zajednički postavili, ili tamo gde su tek posle konflikta shvatili da je nikada nisu dovoljno jasno definisali.
S.B.
