Sto muzičkog producenta često izgleda kao mala kontrolna soba: računar, klasična tastatura, MIDI kontroler, klavijatura, audio interfejs, mikser i nekoliko uređaja od kojih svaki zauzima dragocen prostor. Dansko-poljski proizvođač Polyend pokušava da ukloni bar jednu od tih granica. Novi uređaj Keys kombinuje standardnu računarsku QWERTY tastaturu sa trooktavnom muzičkom klavijaturom u jednoj kompaktnoj konstrukciji. New Atlas je 30. avgusta predstavio koncept koji je namenjen ljudima koji na istom radnom mestu pišu, programiraju, komponuju i nastupaju, a glavni trik je u tome što muzički deo nije samo dodatak – tasteri su osetljivi na dinamiku i namenjeni ozbiljnom MIDI radu.
MIDI kontroler sam po sebi ne mora da proizvodi zvuk. On šalje računaru ili sintetizatoru informacije o tome koju notu je svirač pritisnuo, koliko snažno i koliko dugo. Zato dobra klavijatura ne zavisi samo od broja dirki već i od njihovog osećaja pod prstima, brzine reakcije i dodatnih kontrola kojima se menjaju parametri zvuka. Polyend je takve funkcije smestio odmah ispred klasične računarske tastature. Ideja je da korisnik može da kuca tekst, pređe nekoliko centimetara niže, odsvira melodiju, zatim se vrati programu za obradu zvuka bez pomeranja čitavog uređaja sa stola. Za čoveka koji istovremeno radi kancelarijski posao i muziku, takav detalj može biti mnogo važniji nego što zvuči.
Hibridni uređaji imaju dugu istoriju, ali obično pate od istog problema – pokušavaju da budu dve stvari i na kraju nijednu ne rade posebno dobro. Zato će najveći test za Keys biti kvalitet oba dela. Ako računarski tasteri nisu prijatni za višesatno pisanje, korisnik će opet vratiti posebnu tastaturu. Ako muzičke dirke nemaju dobar hod i kontrolu dinamike, ozbiljan muzičar će zadržati klasični MIDI kontroler. Polyend je poznat po uređajima za elektronsku muziku i sekvenciranje, pa koncept nije samo vizuelni eksperiment. Ideja se uklapa u širi trend pokušaja da se studijska oprema smanji bez potpunog oslanjanja na ekran osetljiv na dodir.
Zanimljivo je koliko se računar i muzički instrument istorijski zapravo približavaju. Moderna pesma često nastaje u istom programu u kojem se uređuju zvuk, note i struktura kompozicije, pa je granica između „pisanja komande“ i „sviranja note“ sve manje fizička. QWERTY tastatura već može da posluži kao improvizovana klavijatura u mnogim programima, ali nekoliko redova malih tastera nikada neće dati osećaj pravog instrumenta. Keys pokušava da prihvati činjenicu da su obe vrste tastera potrebne i jednostavno ih stavlja jednu uz drugu. Možda budući radni sto neće imati sve manje uređaja zato što su funkcije nestale, već zato što se predmeti koji su nekada bili potpuno odvojeni polako stapaju u isti komad hardvera.
S.B.
