Zapadna Australija poznata je po ogromnim naslagama rude gvožđa i karakterističnom crvenom pejzažu Pilbare. Ista geologija koja je decenijama bila osnova rudarske industrije mogla bi da krije potpuno drugačiji energetski resurs – prirodni vodonik. ScienceDaily je 29. avgusta predstavio istraživanje Edith Cowan University prema kojem minerali bogati gvožđem mogu u kontaktu sa toplom vodom prirodno da proizvode molekularni vodonik, a geometrija pukotina i poroznost stena snažno utiču na količinu koja nastaje. Ako se proces može dovoljno dobro razumeti i kontrolisati, pojedine formacije ispod Pilbare možda bi mogle postati izvor vodonika sa znatno manjom potrebom za električnom energijom od klasične industrijske proizvodnje.
Vodonik se danas najčešće proizvodi iz prirodnog gasa, što dovodi do emisije ugljen-dioksida, ili elektrolizom vode uz pomoć električne energije. Ako električna energija dolazi iz vetra i Sunca, dobija se takozvani zeleni vodonik, ali njegova cena i dalje zavisi od velikih količina struje i opreme. Prirodni ili geološki vodonik predstavlja drugačiju ideju: Zemlja ga sama stvara putem reakcija između vode i određenih minerala. Jedan od važnih procesa povezan je sa mineralima koji sadrže gvožđe. Kada se gvožđe oksiduje u odgovarajućim hidrotermalnim uslovima, voda može biti hemijski redukovana i oslobađa se H₂.
Nova studija posebno se bavila magnetitom i načinom na koji oblik i unutrašnja struktura stene menjaju brzinu reakcije. Nije dovoljno samo znati da mineral postoji. Voda mora moći da dođe do dovoljne površine minerala, temperatura mora biti odgovarajuća, a nastali vodonik mora imati put kojim se može akumulirati umesto da odmah pobegne kroz stenu. Zbog toga prirodni rezervoar zavisi od kombinacije hemije i geologije. Pilbara ima ogromne količine gvožđem bogatih formacija, pa čak i relativno mala stopa stvaranja vodonika postaje zanimljiva kada se pomnoži sa ogromnom zapreminom stene.
Ipak, između laboratorijskog dokaza i komercijalnog izvora energije stoji mnogo pitanja. Ne znamo koliko vodonika se zaista akumulira u konkretnim dubokim strukturama, koliko brzo se rezervoar obnavlja niti kakvi bi bili troškovi bušenja i izdvajanja. Takođe je potrebno proceniti ekološke posledice. Ali interesovanje za geološki vodonik poslednjih godina naglo raste upravo zato što obećava nešto vrlo neobično – gorivo koje ne moramo prvo da proizvedemo, već potencijalno samo da pronađemo. Ako se pokaže da je proces dovoljno snažan u prirodi, crvene stene Australije više neće biti važne samo zbog gvožđa koje se iz njih vadi. Najvredniji proizvod možda bi mogao biti bezbojni gas koji nastaje dok voda polako reaguje sa tim istim mineralima duboko ispod zemlje.
S.B.
