Kada je početkom 19. veka otvoren bogato opremljen grob kod Upton Lovella u južnoj Engleskoj, arheolozi su pronašli čoveka sahranjenog sa neobičnom zbirkom predmeta: kamenim alatima, koštanim šiljcima, zlatnim ukrasima i sekirama na čijim su ivicama ostali mikroskopski tragovi zlata. Grob, star približno 4.000 godina, bio je toliko bogat i neuobičajen da je pokojnik dobio nadimak „Upton Lovell Shaman“. Više generacija stručnjaka smatralo je da se radi o muškarcu visokog statusa, verovatno majstoru specijalizovanom za obradu plemenitih metala. DNK analiza sada je tu interpretaciju potpuno promenila. CNN Arabic je 29. avgusta preneo rezultate projekta Francis Crick Institute prema kojima ostaci nedvosmisleno pripadaju ženi koja je umrla u dobi od približno 45 godina.
Rana procena pola nije bila proizvoljna. Skelet je bio relativno robustan, žena je bila visoka oko 163 centimetra, što je za njeno vreme bilo iznad proseka, a starost u trenutku smrti dodatno je otežavala procenu određenih koštanih karakteristika. Još važnije, arheolozi 19. i velikog dela 20. veka često su predmete u grobu koristili kao indirektan znak pola. Oružje, alat i obrada metala lakše su povezivani sa muškarcima, dok se nakit i određene vrste ukrasa automatski vezuju za žene. Kada se obe pretpostavke spoje – robustan skelet i alat elitnog zanatlije – zaključak je decenijama delovao dovoljno uverljivo da ga niko ozbiljno nije dovodio u pitanje.
Genetska analiza tu vrstu pretpostavke može da preseče veoma jasno. Tim je zbog neočekivanog rezultata test ponovio na dodatnim uzorcima i svaki put dobio isti odgovor. To je posebno važno jer grobni inventar ukazuje da žena nije samo bila osoba pored nekoga ko se bavio metalom. Tragovi zlata na alatima sugerišu direktnu vezu sa obradom plemenitih metala, a količina i raznovrsnost predmeta pokazuju visok društveni status. Istraživači zato smatraju da je najverovatnije bila specijalizovana zanatlijka, možda zlatarka, koja je pripadala široj mreži razmene i proizvodnje u bronzanom dobu. Obrada metala tada nije bila običan zanat. Pretvaranje rude i grubog metala u sjajne predmete moglo je imati i snažno simboličko ili ritualno značenje.
Otkriće je važno upravo zato što menja način na koji se prošlost rekonstruiše. Ako se svaki bogato opremljen grob sa alatima automatski pripiše muškarcu, arheologija može nesvesno da ugradi moderne pretpostavke u društvo koje je živelo pre četiri hiljade godina. Nova genetika omogućava da se takve interpretacije proveravaju mnogo direktnije. To ne znači da sada treba sve stare zaključke jednostavno okrenuti – već da predmet u grobu nije isto što i biološki pol osobe koja ga je koristila. Žena iz Upton Lovella gotovo dva veka je u stručnoj literaturi živela kao muškarac upravo zato što su njene alatke izgledale „muški“ ljudima koji su ih pronašli. Nekoliko fragmenata drevne DNK sada joj je vratilo identitet i istovremeno otvorilo mnogo šire pitanje: koliko još žena iz drevne prošlosti možda i dalje stoji iza pogrešnih muških etiketa u muzejskim depoima?
S.B.
