Stanovnici centralnog Kvinslenda u Australiji poslednjih nedelja prijavljivali su neobične svetleće obrasce na noćnom nebu. Neki su opisivali spiralne tragove, drugi više svetlih tačaka koje su se kretale naizgled povezano, a društvene mreže brzo su napunile teorije – od tajnih vojnih testova do „nečega što ne liči ni na jedan poznati avion“. Misterija je dobila ozbiljniji oblik kada su snimke počeli da analiziraju lokalni astronomi amateri, koji su potom kontaktirali penzionisanog NASA inženjera. ABC News je 29. avgusta u 9.59 časova objavio rezultate njihove zajedničke istrage: izvor neobičnih obrazaca nisu bili ni meteorološki fenomeni ni nepoznate letelice, već kombinacija velikog broja satelita na sličnim putanjama i specifičnog ugla pod kojim su reflektovali Sunčevu svetlost neposredno nakon sumraka.
Ono što je ljudima izgledalo kao organizovana „formacija svetala“ zapravo je posledica načina na koji posmatramo objekte visoko iznad Zemlje. Kada je nama na tlu već mrak, satelit koji leti nekoliko stotina kilometara iznad površine još neko vreme može da bude potpuno osvetljen Suncem. Njegovi solarni paneli, metalne površine i drugi delovi tada rade kao mala ogledala. Ako više satelita prolazi sličnim delom neba u kratkom vremenu, posmatrač može dobiti utisak da se svetla prate, rotiraju ili formiraju neobičan geometrijski obrazac. Dodatnu zabunu pravi perspektiva. Objekti koji su u stvarnosti kilometrima udaljeni jedan od drugog sa zemlje mogu izgledati kao da se nalaze tik jedan uz drugi. Na snimku sa mobilnog telefona razlika u visini gotovo potpuno nestane.
Astronomi su tokom analize upoređivali vreme snimanja, pravac u kojem je kamera bila okrenuta i javno dostupne podatke o orbitama satelita. Kada su virtuelno „vratili“ nebo na tačan trenutak kada su svetla viđena, putanje su počele da se poklapaju. Posebno je važno što se isti obrazac mogao ponoviti računarski – ako je objašnjenje tačno, objekti moraju biti na mestu na kojem ih model predviđa. Takav pristup je potpuno drugačiji od nagađanja prema izgledu snimka. Sve veći broj satelita u niskoj orbiti znači da će sličnih pojava verovatno biti sve više. Nekada je prolazak jednog sjajnog satelita bio događaj koji se namerno čekao, dok danas nekoliko desetina objekata može proći iznad istog regiona tokom relativno kratkog perioda.
Priča je dobar primer kako se promenilo noćno nebo. Čovek koji je pre trideset godina video neobično svetlo imao je relativno mali broj mogućih objašnjenja – avion, meteor, planetu ili retku letelicu. Danas iznad nas kruže hiljade aktivnih satelita, a njihove refleksije mogu da proizvode pojave koje nisu intuitivne čak ni ljudima koji često gledaju u nebo. To ne znači da će svako neobično svetlo automatski biti satelit, ali sada je to jedna od prvih stvari koje astronom proverava. Najlepši deo ove priče možda je način na koji je misterija rešena: bez tajne laboratorije i ogromnog budžeta, već kombinacijom snimka građana, strpljenja lokalnih posmatrača i iskustva čoveka koji je nekada radio u NASA-i. Nebo nije postalo manje zanimljivo kada je objašnjenje pronađeno – samo se pokazalo da je savremeni svemir iznad naših glava mnogo prometniji nego što izgleda.
S.B.
