PVC je svuda oko nas – u cevima, podovima, kablovima, okvirima prozora, medicinskoj opremi i ogromnom broju drugih proizvoda. Istovremeno predstavlja jednu od komplikovanijih vrsta plastike za kvalitetnu reciklažu. Njegov hemijski sastav uključuje veliku količinu hlora, a proizvodi često sadrže plastifikatore i druge dodatke koji otežavaju klasičnu preradu. Zbog toga veliki deo PVC otpada završava na deponijama ili u niskovrednim proizvodima. ScienceDaily je 29. avgusta predstavio novu hemijsku metodu kojom istraživači mogu da pretvore PVC u molekule pogodne kao osnovu za visokokvalitetna maziva, uključujući ulja namenjena motorima i drugim zahtevnim mašinskim sistemima. Umesto pokušaja da se stara plastika jednostavno ponovo istopi u novi isti proizvod, postupak koristi njen ugljenični lanac kao sirovinu za potpuno drugu industriju.
Problem sa PVC-om počinje već pri zagrevanju. Ako se materijal tretira nepravilno, može da oslobađa hlorovodoničnu kiselinu i da formira nepoželjne proizvode. Nova metoda pokušava da kontrolisano ukloni hlor, a zatim preostalu ugljovodoničnu strukturu prevede u molekule odgovarajuće veličine i osobina. Maziva visokih performansi zahtevaju da ulje ostane stabilno pri različitim temperaturama, smanjuje trenje i ne razgrađuje se brzo tokom rada. Zbog toga nije dovoljno dobiti bilo kakvu tečnost iz stare plastike. Hemijska struktura konačnog proizvoda mora biti pažljivo kontrolisana kako bi imala osobine koje industrija zahteva.
Ovakva vrsta reciklaže naziva se hemijskom ili „upcycling“ preradom kada se od otpada dobije materijal više vrednosti. Tradicionalna mehanička reciklaža odlična je kada se čist plastični predmet može samleti, istopiti i ponovo oblikovati. Međutim, svako novo zagrevanje može pogoršavati osobine polimera, a mešavina različitih plastika pravi dodatni problem. Hemijska prerada pokušava da polimer razloži ili hemijski transformiše kako bi njegove osnovne ugljenikove jedinice ponovo postale korisne. To obično zahteva više energije i sofisticiraniju opremu, pa nije automatski ekološki bolje rešenje. Ključno pitanje je da li proces troši manje resursa i stvara manje emisija od proizvodnje istog proizvoda iz sirove nafte.
Ako se tehnologija pokaže ekonomski održivom, posebno zanimljiva može biti za PVC koji danas nema dobar reciklažni put. Građevinski sektor stvara velike količine starih cevi, podova i drugih proizvoda koji mogu ostati u upotrebi nekoliko decenija pre nego što postanu otpad. Umesto da njihov ugljenik završi zakopan ili spaljen, mogao bi se pretvoriti u novu industrijsku sirovinu. To ne rešava problem prekomerne upotrebe plastike, ali menja način na koji gledamo kraj životnog ciklusa proizvoda. Stara cev i motorno ulje na prvi pogled nemaju ništa zajedničko. Na molekularnom nivou, međutim, oba su uglavnom napravljena od lanaca ugljenika. Ako hemija uspe da ih dovoljno precizno preuredi, predmet koji je decenijama vodio vodu kroz zgradu jednog dana bi mogao da smanjuje trenje u motoru.
S.B.
