Beba ne razume zašto se porodica seli, zašto se raspored svakodnevno menja ili zbog čega osoba koja se o njoj brine nekada reaguje na jedan, a nekada na potpuno drugačiji način. Međutim, njen nervni sistem neprestano registruje obrasce iz okoline. Tri nova istraživanja Univerziteta Kalifornije u Irvajnu pokazuju da nepredvidivost može imati poseban uticaj na pažnju, moždanu aktivnost i regulaciju emocija tokom vrlo ranog razvoja. Medical Xpress je rezultate predstavio 29. avgusta, naglašavajući da tim pokušava da razdvoji različite vrste nepovoljnih okolnosti. Dve porodice mogu imati slične prihode, ali jedna može imati relativno stabilne rutine, dok druga prolazi kroz stalne neočekivane promene. Upravo ta razlika izgleda važna za način na koji bebin mozak uči šta iz okoline zaslužuje pažnju.
Predvidivost je za mozak veoma korisna. Ako određeni događaj redovno prati drugi, nervni sistem može da napravi očekivanje i troši manje energije na stalno proveravanje. Beba vremenom uči da posle određenog zvuka dolazi hranjenje, da se pred spavanje ponavlja sličan niz radnji ili da glas određene osobe znači bezbednost. Kada su obrasci nestabilni, mozak može postati više usmeren na nove i iznenadne informacije. To u nekim okolnostima čak može biti prilagodljivo. Ako se okruženje zaista često menja, korisno je stalno pratiti šta je novo. Problem nastaje ako sistem koji se razvija u takvom okruženju kasnije treba da funkcioniše u situacijama koje zahtevaju dužu koncentraciju i ignorisanje nevažnih stimulusa.
Istraživači zbog toga upozoravaju da ne treba svaku porodičnu promenu posmatrati kao štetnu. Život sa bebom sam po sebi nije potpuno predvidiv, niti dete zahteva vojnički raspored. Važniji je opšti obrazac stabilnosti – da postoji dovoljno ponavljajućih znakova, reakcija i odnosa na koje dete može da se osloni. U ovoj oblasti posebno je teško razdvojiti uzrok od povezanosti. Porodice koje prolaze kroz visok nivo nepredvidivosti često su istovremeno izložene finansijskim problemima, stresu, lošijem stanovanju ili drugim faktorima. Upravo zato novi rad pokušava da razdvoji pojedinačne komponente umesto da sve objedini u široku kategoriju „stresa u detinjstvu“.
Za svakodnevni život poruka nije da roditelji moraju da organizuju svaku minutu dana. Mnogo praktičniji zaključak jeste da male rutine mogu imati veću vrednost nego što izgledaju. Sličan ritual pred spavanje, približno poznato vreme obroka ili dosledan način reagovanja kada dete traži utehu daju mozgu obrasce koje može da nauči. Beba još ne zna šta znači sat niti kalendar, ali vrlo dobro uči ponavljanja. U prvim mesecima života svet je gotovo potpuno nov i nepoznat. Svaka mala stvar koja se dovoljno često ponovi može zato postati neka vrsta orijentira – signal da u ogromnoj količini novih zvukova, lica i osećaja ipak postoje pravila koja se mogu naučiti.
S.B.
