Meteorolozi često kažu da detaljna vremenska prognoza postaje veoma nesigurna nakon desetak dana. Razlog je poznat kao efekat leptira: veoma mala greška u početnom stanju atmosfere raste tokom vremena, pa dve skoro identične simulacije nakon dovoljno dana mogu pokazivati potpuno drugačije vreme. Zbog toga se dugo govorilo da atmosfera ima relativno čvrstu teorijsku granicu predvidivosti od otprilike dve nedelje. Nova matematička analiza sugeriše da priča možda nije tako jednostavna. Earth.com je 30. avgusta predstavio istraživanje koje razdvaja praktičnu granicu današnjih prognoza od fundamentalne fizičke granice i pokazuje da određene velike atmosferske strukture mogu zadržati predvidivost znatno duže nego lokalno vreme koje nas zanima za sledeći vikend.
Haotičan sistem nije isto što i potpuno nasumičan sistem. Atmosfera prati zakone fizike, ali je izuzetno osetljiva na početne uslove. Ako ne znamo temperaturu ili brzinu vetra na svakom mestu sa beskonačnom preciznošću – a to nikada ne možemo – greška se vremenom širi. Međutim, različite vrste atmosferskih obrazaca ne gube informaciju istom brzinom. Sitni lokalni pljuskovi mogu postati nepredvidivi veoma brzo, dok veliki planetarni talasi, sezonske anomalije i spore interakcije okeana i atmosfere mogu zadržati korisnu informaciju mnogo duže. Zato meteorolog može imati slab odgovor na pitanje „da li će u Novom Sadu padati kiša tačno u 17 časova za tri nedelje“, ali istovremeno imati razumnu procenu da će širi region tokom narednog meseca biti topliji ili vlažniji od proseka.
Savremeno prognoziranje zato sve više koristi ansamble – veliki broj simulacija sa veoma malo izmenjenim početnim uslovima. Ako sve simulacije nakon nekoliko dana pokazuju sličan rezultat, prognoza je stabilnija. Ako se brzo razdvoje, meteorolog zna da je situacija mnogo neizvesnija. Veštačka inteligencija dodatno menja oblast jer novi modeli mogu ekstremno brzo da generišu veliki broj scenarija i prepoznaju obrasce koje klasične metode teško izdvajaju. To ipak ne ukida haos. AI ne može da izmisli informacije koje nisu izmerene, ali može efikasnije da koristi ono što zaista znamo i možda produži praktičnu granicu za određene vrste prognoza.
Najvažniji zaključak je da pitanje „koliko dana unapred možemo predvideti vreme“ nema jedan broj kao odgovor. Zavisi šta tačno želimo da predvidimo. Lokacija jednog oblaka, regionalni toplotni talas i sezonsko ponašanje atmosfere potpuno su različiti problemi. Budući napredak možda neće značiti aplikaciju koja tri nedelje unapred nepogrešivo kaže da ponesemo kišobran, ali može doneti ranija upozorenja na periode ekstremne toplote, duže suše ili velike atmosferske obrasce. Granica prognoze zato nije zid iza kojeg prestaje fizika. Više liči na maglu: neke detalje izgubimo veoma brzo, dok se velike konture budućeg vremena mogu nazreti mnogo dalje.
S.B.
