Na prvi pogled, veći broj biljnih vrsta na planinskim vrhovima zvuči kao pozitivan znak. Više zelenila obično povezujemo sa zdravijom prirodom i većom raznovrsnošću. Novo istraživanje, međutim, pokazuje da se iza tog prividnog napretka krije ubrzano nestajanje biljaka koje mogu da žive samo na velikim visinama.
Kako temperature rastu, vrste iz nižih predela pomeraju se uz planinske padine. One osvajaju prostor koji je nekada bio previše hladan, pa ukupan broj vrsta na vrhovima privremeno raste. Istovremeno, specijalizovane visokoplaninske biljke gube stanište jer iznad njih više nema hladnijeg prostora u koji bi mogle da se povuku.
Nalaze je 3. septembra objavio Univerzitet u Beču, čiji su istraživači sa međunarodnim timom analizirali dugoročne podatke sa evropskih planinskih vrhova. Posmatranja su pokazala da se broj lokalnih nestanaka povećava, naročito tokom poslednje dve decenije.
Visokoplaninske biljke prilagođene su kratkoj vegetacionoj sezoni, snažnom vetru, plitkom zemljištu, snegu i niskim temperaturama. Često rastu sporo i ostaju veoma male kako bi izbegle gubitak toplote. Njihova sposobnost da prežive surove uslove nekada im je davala prednost, ali u toplijoj klimi na isto mesto stižu brže i konkurentnije vrste.
Nove biljke mogu praviti više senke, brže koristiti vodu i hranljive materije ili formirati gušće zajednice. Alpske vrste tada ne nestaju nužno odmah. Njihove odrasle jedinke mogu opstajati godinama, čak i kada više nema dovoljno mladih biljaka koje će ih zameniti. Zbog toga postoji vremenski razmak između promene klime i vidljivog lokalnog izumiranja.
Upravo taj odloženi efekat dugo je prikrivao ozbiljnost problema. Istraživači bi na vrhu zabeležili više vrsta nego ranije i mogli zaključiti da se raznovrsnost povećava. Tek kada se odvojeno prate dolasci i nestanci, postaje jasno da uobičajene biljke napreduju, dok jedinstvene planinske vrste polako iščezavaju.
Takva promena naziva se biološka homogenizacija. Različiti vrhovi, nekada naseljeni posebnim kombinacijama biljaka, vremenom postaju sve sličniji jer ih osvajaju iste široko rasprostranjene vrste. Broj vrsta može privremeno ostati visok, ali se jedinstvenost ekosistema gubi.
Planinske biljke imaju i širu ulogu. One stabilizuju tanko zemljište, usporavaju oticanje vode i obezbeđuju hranu i sklonište specijalizovanim insektima. Nestanak jedne biljke zato može uticati na čitav niz organizama koji od nje zavise.
Istraživanje je važno i za evropske planinske regione bliže nama. Dinaridi, Karpati, Alpi i druge planine predstavljaju ostrva hladne klime okružena toplijim predelima. Vrste sa veoma ograničenim rasprostranjenjem posebno su ranjive jer nemaju drugu odgovarajuću oblast u koju bi mogle da se presele.
Zaštita ovih biljaka nije jednostavna. Njihova staništa ne mogu se premestiti, a ograđivanje vrha ne može zaustaviti rast temperature. Ipak, smanjenje drugih pritisaka, poput gaženja, gradnje, prekomerne ispaše i unošenja stranih vrsta, može im dati više vremena.
Rezultati pokazuju zbog čega prirodu nije dovoljno meriti samo brojem vrsta. Planina može postati zelenija, a istovremeno izgubiti upravo one biljke koje je čine posebnom. Ponekad više zelenila ne znači bogatiji ekosistem, već tiho povlačenje njegovih najređih stanovnika.
S.B.
