U praistorijskoj grobnici u blizini Vroclava u Poljskoj arheolozi su pronašli ogrlicu kakva se ne viđa često ni u najbogatijim muzejskim zbirkama. Sastavljena je od 42 zuba, pažljivo probušena i nanizana tako da formiraju ukras koji je pokojnik verovatno nosio ili dobio kao deo pogrebnog rituala.
Nalaz potiče iz grobne humke povezane sa kulturom vrpčaste keramike, koja se tokom trećeg milenijuma pre nove ere širila velikim delom Evrope. U grobu se nalazio skelet odraslog muškarca, kameno oružje i dodatni ljudski ostaci, uključujući delove lobanje. Ta kombinacija predmeta otvorila je brojna pitanja o identitetu pokojnika i običajima njegove zajednice.
Heritage Daily je 4. septembra objavio da ogrlica sadrži desetine zuba, ali će tek zoološka analiza pouzdano pokazati kojim su životinjama pripadali. Oblik, koren i tragovi trošenja mogu pomoći u razlikovanju zuba pasa, vukova, svinja, jelena i drugih životinja koje su imale praktičan ili simboličan značaj.
Pravljenje ovakvog nakita zahtevalo je mnogo vremena. Zube je najpre trebalo prikupiti, očistiti i pažljivo probušiti bez lomljenja. U periodu bez metalnih burgija rupice su mogle biti izrađene kamenim alatima, uz postepeno struganje i okretanje.
Ako svi zubi pripadaju istoj vrsti, ogrlica može govoriti o posebnoj vezi sa tom životinjom. Ako potiču od više vrsta, moguće je da su prikupljani duže vreme ili nabavljeni razmenom. Broj od 42 komada ukazuje da nije reč o slučajnom ukrasu napravljenom od nekoliko dostupnih ostataka.
Zubi su u brojnim praistorijskim kulturama korišćeni kao nakit. Bili su trajni, prepoznatljivi i neposredno povezani sa snagom životinje kojoj su pripadali. Ogrlica je mogla pokazivati lovačku veštinu, status, pripadnost određenoj grupi ili zaštitno verovanje.
Ipak, arheolozi ne mogu jednostavno pretpostaviti da svaki životinjski zub predstavlja lovački trofej. Neke životinje mogle su biti uzgajane, zubi sakupljeni sa već uginulih jedinki, a predmeti nasleđivani kroz više generacija. Tragovi upotrebe pokazaće da li je ogrlica dugo nošena ili je napravljena neposredno pred sahranu.
Posebno su intrigantni ljudski ostaci pronađeni uz pokojnika. Potrebno je utvrditi da li pripadaju istoj osobi, ranijoj sahrani poremećenoj izgradnjom humke ili namerno položenom delu tela druge osobe. Radiokarbonsko datiranje može pokazati da li su svi ostaci iz istog vremena.
Kultura vrpčaste keramike dobila je naziv po karakterističnim šarama koje su utiskivane u glinene posude pomoću užeta. Njene zajednice povezane su i sa specifičnim načinom sahranjivanja, bojnim sekirama i velikim promenama stanovništva koje je drevna DNK poslednjih godina pomogla da se razumeju.
Položaj tela, pravac u kojem je pokojnik okrenut i raspored priloga mogli bi pokazati da li je grob sledio poznata pravila te kulture ili predstavlja lokalnu varijantu. Ukoliko odstupa, moguće je da je pokojnik imao poseban položaj ili drugačije poreklo.
Ogrlica bi mogla pružiti podatke i o dalekim vezama. Ako životinjske vrste od kojih zubi potiču nisu živele u neposrednoj okolini, ukras je možda stigao trgovinom. Analiza izotopa i mikroskopskih tragova mogla bi pomoći u utvrđivanju porekla materijala.
Najprivlačnije tumačenje jeste da svaki zub predstavlja jednu životinju i posebnu priču, ali nauka mora ostati oprezna. Ogrlica je mogla nastati od zuba nekoliko jedinki, dok njihov broj ne mora imati simbolično značenje.
Ipak, predmet jasno pokazuje da se nakit pre pet milenijuma nije nosio samo radi lepote. Materijal je prenosio poruku koju su ljudi tada verovatno odmah razumeli. Danas je taj jezik zaboravljen, ali 42 zuba još mogu otkriti ponešto o osobi koja ih je ponela u grob.
S.B.
