Akcenat se obično povezuje sa ljudskim govorom, krajem u kojem smo odrasli i ljudima sa kojima provodimo vreme. Novo istraživanje pokazuje da nešto slično postoji i kod šimpanzi. Njihovi glasovi nisu potpuno nepromenljivi i unapred određeni genima, već tokom odrastanja dobijaju osobine karakteristične za zajednicu kojoj životinja pripada.
Istraživači su upoređivali glasanje mladih šimpanzi iz dve različite populacije – iz centra Chimfunshi u Zambiji i Nacionalnog parka Gombe u Tanzaniji. Posebno su analizirali tri vrste glasova: gunđanje, cviljenje i smeh. Pokazalo se da razlike između grupa postaju izraženije kako životinje sazrevaju.
Portal Nautilus je 4. septembra predstavio nalaze uz zaključak da bi životinje mogle razvijati prepoznatljive lokalne obrasce glasanja, odnosno svojevrsne akcente. To ne znači da razgovaraju jezikom poput ljudi, ali ukazuje da društveno okruženje ostavlja trag na načinu na koji proizvode zvukove.
Mlade šimpanze veliki deo vremena provode uz majku. Slušaju njene pozive, posmatraju reakcije drugih članova grupe i postepeno uče kada se određeni zvuk koristi. Ako se njihovo glasanje tokom razvoja približava obrascu zajednice, to znači da iskustvo ima veću ulogu nego što se ranije pretpostavljalo.
Dugo je dominiralo mišljenje da su glasovi većine primata uglavnom urođeni. Za razliku od ljudi, koji slušajući okolinu uče reči, izgovor i melodiju jezika, smatralo se da majmuni raspolažu skupom poziva koji se razvija gotovo automatski. Nova studija ne tvrdi da šimpanze slobodno uče glasove poput dece, ali pokazuje da njihova komunikacija nije potpuno kruta.
Akustičkom analizom moguće je meriti visinu tona, trajanje, ritam i raspored energije u zvuku. Ljudskom uhu dva poziva mogu delovati isto, dok računar prepoznaje male, ali dosledne razlike. Ako se one redovno pojavljuju unutar jedne populacije i pojačavaju sa godinama, teško ih je objasniti samo slučajnošću.
Okruženje takođe može oblikovati zvuk. Gusta šuma, otvoreniji prostor, udaljenost između životinja i nivo pozadinske buke utiču na to koji se pozivi najbolje prenose. Životinje mogu nesvesno prilagođavati glas kako bi ih drugi članovi grupe lakše čuli.
Društvena funkcija možda je još važnija. Šimpanze žive u složenim zajednicama, prepoznaju pojedince, grade savezništva i menjaju ponašanje u zavisnosti od odnosa sa drugima. Lokalni obrazac glasanja mogao bi pomagati u prepoznavanju pripadnika grupe ili pokazivati da je mlada životinja naučila pravila zajednice.
Istraživanje otvara i pitanje preseljenja. Ako šimpanza promeni grupu, da li će zadržati raniji „akcenat“ ili će ga vremenom prilagoditi novom okruženju? Odgovor bi pokazao koliko je njihov glas promenljiv i da li životinja aktivno usklađuje komunikaciju sa novim društvom.
Nalazi su važni za razumevanje porekla ljudskog govora. Jezik nije nastao odjednom. Pre složenih rečenica morale su postojati sposobnosti slušanja, imitiranja, prepoznavanja lokalnih obrazaca i prilagođavanja glasa društvenoj grupi. Deo tih sposobnosti možda je postojao kod zajedničkog pretka ljudi i šimpanzi.
Naučnici će morati da ispitaju više populacija i veći broj životinja. Dve zajednice mogu se razlikovati zbog sredine, načina života ili istorije, pa je potrebno utvrditi da li je isti obrazac prisutan širom Afrike.
Ipak, ideja da šimpanze iz različitih krajeva ne zvuče potpuno isto menja način na koji doživljavamo njihovu komunikaciju. Njihovi pozivi nisu samo automatski zvuci divljine. U njima se možda može čuti i mesto odrastanja, porodično okruženje i glas zajednice kojoj pripadaju.
S.B.
