Arsenal je u poslednjoj utakmici kalendarske godine položio možda i najvažniji ispit sezone – onaj zrelosti.
Na Emiratima je viđen meč dva potpuno različita poluvremena, ali samo jedan ozbiljan kandidat za titulu. Tim Mikela Artete je posle nervoznog, neubedljivog i taktički zahtevnog prvog dela, u nastavku demonstrirao snagu, ideju i kontinuitet koji krase šampione. Aston Vila je u London došla sa nizom od 11 pobeda i ambicijom da napadne vrh tabele, ali je teren pokazao razliku između tima u formi i tima koji zna kako se osvaja titula – 4:1.
U prvom poluvremenu Arsenal je delovao sputano. Presing nije bio precizan, ritam neujednačen, a Aston Vila je zahvaljujući hrabroj postavci i kretanju Olija Votkinsa uspevala da nameće tempo. Gosti su imali kontrolu prostora i inicijativu, iako bez konkretnog učinka. Domaćin je delovao oprezno, kao da mu je važnije da ne pogreši nego da napadne.
Sve se promenilo u nastavku. Arsenal je izašao na teren kao drugačiji tim – brži, agresivniji i jasniji u ideji. Ključni trenutak bio je pogodak Gabrijela iz prekida, još jedan dokaz koliko su “Tobdžije” opasne kada koriste prekide kao oružje, ali i koliko igraju inteligentno. Brazilac je savršeno procenio momenat, izbegao kontakt sa golmanom i otvorio meč.
Od tog trenutka usledila je potpuna dominacija. Visoki presing je doneo grešku, Martin Edegard je pokazao liderski nerv i viziju, a Subimendi rutinski kaznio slabosti rivala. Arsenal je u tim momentima igrao fudbal koji podseća na najlepše dane kluba – brz, tečan, svrsishodan.
Leandro Trosar je dodatno začinio veče golom i asistencijom, dok je Gabrijel Žezus stavio tačku na potop. Vila je do utešnog gola stigla tek kada je utakmica već bila rešena.
Posebnu težinu trijumfu daje činjenica da je Arsenal igrao bez povređenog Deklana Rajsa. Sistem je, međutim, funkcionisao besprekorno. Ovo nije tim zavisan od pojedinca – ovo je kolektiv sa jasnim identitetom.
Ako je neko sumnjao, dileme više nema: Arsenal ne igra za nadu. Arsenal igra za titulu.
