Mikel Arteta je prelomio – između „lepršavog gubitnika“ i „antipatičnog pobednika“, odabrao je ovo drugo i odveo Arsenal u finale Lige šampiona koje je severni London čekao punih 20 godina.
Sve je bilo podređeno tom jednom cilju: 30. maju i „Ferenc Puškaš areni“ u Budimpešti. Arsenal nije „oprao diplomu“ supersoničnim fudbalom protiv Atletiko Madrida, ali je demonstrirao moć kontrole i defanzivne discipline. Gol Bukaja Sake u 44. minutu bio je dovoljan da se sruši madridski zid (1:0), dok je granitna odbrana učinila ostatak. Arteta je ponovo izabrao da njegov tim bude „dosadan“, baš kao protiv Leverkuzena ili u Lisabonu, ali taj pragmatizam je sada postao zaštitni znak tima koji zna gde, kada i kako treba da udara. Saka se vratio u pravom trenutku; nakon dva meseca bledih izdanja i povreda, reprezentativac Engleske je „spakovao otpadak“ u mrežu Jana Oblaka i postavio pozornicu za ratničko drugo poluvreme.
Tragičari Atletika, Đulijano Simeone i rezervista Serlot, mogli su da promene tok istorije, ali su promašaji u ključnim trenucima zapečatili sudbinu Jorgandžija. Iako fudbal na „Emirejtsu“ možda nije bio dostojan estetskih standarda polufinala, rezultat ne laže. Arteta je svesno žrtvovao tečnu igru zarad rezultata, a ukoliko 30. maja podigne trofej, niko ga neće pitati za stil. Sa Salibom i Gabrijelom koji su „čistili“ sve ispred Raje, Arsenal je pokazao zašto ima najbolju odbranu na kontinentu. U finalu protiv Bajerna ili PSŽ-a, Arteta će imati priliku da svetu poruči: „Ja sam ziheraš sa titulom prvaka Evrope“.
M.M.
