Dugo smo kitove zamišljali kao životinje velikih pesama, dubokih klikova i impresivne inteligencije, ali ipak sa komunikacijom koja je za ljudsku nauku ostajala uglavnom neprobojna. MIT i projekat CETI sada su tu sliku značajno produbili. Analizom ogromne količine zvučnih zapisa spermastih kitova istraživači su pokazali da njihove takozvane kode nisu samo ponavljani obrasci, već sistem sa mnogo više varijacija nego što se ranije pretpostavljalo. MIT govori o „misterioznoj azbuci“ ovih kitova, dok su The New York Times i Reuters kroz MIT-ove sažetke istakli da je identifikovano 156 različitih kodnih obrazaca nastalih kombinovanjem tempa, ritma, ukrasa i mikrovarijacija.
Ono što ovaj nalaz čini toliko uzbudljivim jeste to što pomera granicu između običnog signala i sistema sa kombinatornom snagom. Naravno, niko ozbiljan ne tvrdi da spermasti kitovi „govore kao ljudi“. Ali sama činjenica da raspolažu mnogo bogatijim skupom zvučnih jedinica nego što se ranije mislilo znači da je njihov socijalni svet verovatno teksturisaniji, nijansiraniji i precizniji nego što smo mu pripisivali. Kada se složenost komunikacije poveća, menja se i način na koji zamišljamo njihove odnose, koordinaciju, učenje i prenos društvenih obrazaca kroz generacije. To više nije samo priča o lepom morskom zvuku, već o jednoj vrsti kulturne organizacije koju tek počinjemo da dešifrujemo.
U širem smislu, ovo je i priča o tome koliko ljudska nauka kasni za dubinom drugih umova. Okean je pun zvukova, a mi tek sada počinjemo da pravimo alate koji mogu razlikovati signal od pravog obrasca. Ako spermasti kitovi zaista barataju fleksibilnim akustičkim sistemom većim nego što se pretpostavljalo, onda se staro pitanje „šta životinje hoće da kažu“ više ne može odbaciti kao romantična projekcija. Ne znamo još šta njihov sistem znači. Ali sve manje izgleda da je pitanje pogrešno.
S.B.
