U jednom od najzanimljivijih laganih tekstova od juče, The Guardian je stao u odbranu nečega što se danas često tretira kao mana: neuredne bašte. Povod je bio vrlo konkretan prizor — komšiluk koji preko noći uklanja sve što raste, seče živicu, kopa zemlju i ostavlja za sobom uredan, ali mrtav prostor. Autorka Emma Beddington taj prizor čita gotovo emotivno, kao nestanak jednog malog sveta koji je bio važan i pticama, insektima i ljudskom oku.
Baš tu je i poenta cele priče. Savremena opsesija kontrolom, ravnim linijama i „čistim” spoljnim prostorom često zaboravlja da priroda ne izgleda najbolje kada je najviše ukroćena. Travnjak bez ijednog odstupanja, beton umesto žbuna i prazna zemlja umesto živog rastinja možda deluju uredno, ali ne nude ni hlad, ni hranu za insekte, ni onaj osećaj da prostor živi sam za sebe. U tom smislu, neuredna bašta nije znak nemara, nego znak da je čovek ostavio dovoljno prostora da se život rasplete bez stalnog nadzora.
Ovakav tekst je prijatan jer vraća meru. Ne govori da bašte treba prepustiti haosu, već da nije svaka slobodno izrasla biljka problem koji treba „rešiti”. Ponekad je upravo taj mali nered najlepši deo prizora, jer pokazuje da prostor nije pretvoren u sterilnu sliku za katalog. A u vremenu kad se i priroda sve češće uređuje kao dekor, to je podsetnik koji prija više nego što bi čovek očekivao.
S.B.
