Nekad je najluđe otkriće ono koje zvuči kao greška u potpisu: biljka, a gen „liči na bakterijski“. Tim sa Univerziteta u Jorku bavio se biljkom Flueggea suffruticosa, poznatom po tome što proizvodi snažan alkaloid securinine. Dok su mapirali kako biljka pravi ovu supstancu, otkrili su da ključni gen u tom biosintetskom putu više podseća na gene tipične za bakterije nego za biljke. To otvara mogućnost da je evolucija koristila „prečicu“: da se određena hemijska sposobnost pojavila kroz neobičan evolutivni mehanizam i onda postala deo biljnog arsenala.
Za laike: alkaloidi su grupa jedinjenja koja često imaju snažno biološko dejstvo (kofein i nikotin su poznati primeri iz druge priče), a securinine se u nauci proučava zbog potencijalnih farmakoloških primena. Najveći problem sa mnogim prirodnim lekovima je proizvodnja: ili su u biljci retki, ili je ekstrakcija skupa, ili biljka raste sporo. Kad naučnici razumeju tačan „recept“ – koji enzim radi koji korak – onda taj recept mogu prebaciti u kontrolisan sistem, poput kvasca ili mikroorganizama, i praviti jedinjenje stabilnije i čistije.
Jork u saopštenju otvoreno kaže: cilj nije samo da se razume priroda, nego da se otvori put ka novim načinima proizvodnje lekova. To je suština moderne sintetske biologije: ne „izmišljate“ molekul iz vazduha, nego učite od biljke, pa onda pravite pouzdanu proizvodnu liniju koja nije zavisna od sezone, zemlje porekla i prinosa.
U Srbiji, gde se o lekovima često govori kroz cenu i dostupnost, ovakva istraživanja deluju daleko, ali na duže staze utiču na tržište: kad se nešto može proizvoditi efikasnije, padaju barijere. A i u čistoj nauci, ovakvi primeri su zlato: pokazuju da evolucija nije uvek „spora i uredna“, nego ponekad koristi trikove koji izgledaju kao da su došli iz sasvim druge knjige.
S.B.
