U bioskopu se tradicionalno pretpostavljalo da publika ćuti, gleda i eventualno posle projekcije kaže da li joj se nešto svidelo. Smithsonian Magazine je juče pokazao koliko se ta logika menja. Na Univerzitetu u Bristolu otvorena je eksperimentalna „pametna” sala sa 35 mesta, u kojoj se tokom gledanja filma prate otkucaji srca, moždani talasi, pokreti očiju, telesna toplota i reakcije kože. Ideja nije da se gledaoci pretvore u laboratorijske miševe, već da filmski autori dobiju precizniji uvid u ono što publika oseća dok se scena zaista odvija, a ne tek kada posle svega pokušava da je prepriča.
Smithsonian navodi da su istraživači već radili testove sa televizijskim klipovima i grupom od 40 učesnika i da su uočili zanimljive obrasce: emocionalna angažovanost i fokus često su išli zajedno sa usklađivanjem pogleda i otkucaja srca među gledaocima. To je fascinantno baš zato što potvrđuje ono što mnogi intuitivno osećaju u dobroj sali — da publika ponekad zaista diše kao jedno telo. Sada, međutim, filmska industrija prvi put dobija alat da to i meri.
Naravno, tekst ne skriva da oko takve ideje postoje i sumnje. Smithsonian prenosi i kritičnije poglede, uključujući stav da gledaoci nisu samo zbir fizioloških reakcija i da dobar film ne mora uvek da bude onaj koji na grafikonu pravi najjače pikove. To je važna kočnica. Jer ako bi filmski svet počeo da uređuje ritam scene samo prema senzorima, rizikovao bi da zaboravi da publika nije samo telo, nego i iskustvo, sećanje, ukus i tumačenje. Ali kao alat za razumevanje trenutnog efekta, ovakav bioskop deluje kao nešto što će industrija teško ignorisati.
Možda je baš zato ova priča toliko zanimljiva. U njoj bioskop odjednom postaje nešto između pozorišta, laboratorije i istraživačkog centra za emocije. Ako je film oduvek pokušavao da pokrene telo i duh, sada je neko odlučio da proveri kako to stvarno izgleda iznutra. I baš tu se krije najveća novost: ekran više ne gleda samo publika. Publika polako počinje da uzvraća pogled — i to preko sopstvenog pulsa.
S.B.
