Onaj trenutak kada se svetla u bioskopu ugase i razgovor utihne teško je prepričati nekome ko filmove uglavnom gleda usput. Sve ostalo na kratko čeka: poruke, obaveze i pitanje šta ćemo posle. Upravo u toj zajedničkoj pažnji reditelj Tod Hejns vidi razlog za optimizam. Na festivalu Limijer u Lionu njegovi filmovi ponovo sreću publiku, uključujući gledaoce kojima je to prvi susret sa ostvarenjima nastalim pre više decenija. Stari naslov tako može da postane sasvim novo lično otkriće. Za takav susret godina proizvodnje nije prepreka. Film može da bude stariji od gledaoca, a da mu upravo sada kaže nešto blisko. U tome i jeste prijatno iznenađenje festivalskog programa: iza poznatog imena ili naslova koji smo godinama odlagali može da nas sačeka potpuno ličan doživljaj.
U razgovoru za Euronews, Hejns je govorio i o tome kako mladi žele da izađu iz kuće i dožive film na velikom platnu. To je njegovo zapažanje i nada za budućnost bioskopa, a ne univerzalno pravilo o navikama svake generacije. Posebno je lepo njegovo sećanje na „Meri Popins”, film koji ga je snažno dotakao još kao trogodišnjaka. Muzika, glumci i prvi susret sa velikim ekranom ostali su deo priče o tome kako je zavoleo medij kojem će kasnije posvetiti život.
Festival traje do 18. oktobra, a program posvećen Hejnsu uključuje „Poison”, „Safe”, „Far from Heaven” i „I’m Not There”. Organizatori najavljuju i susret sa rediteljem, dok se „Safe” prikazuje u restauriranoj verziji. Za publiku je to prilika da film ne upoznaje samo kroz naslov na spisku ili kratak isečak. Veliko platno daje prostor slici, zvuku i ritmu, a festivalski razgovori otvaraju vrata pitanjima koja posle projekcije obično razmenjujemo sa društvom na putu kući.
Restauracija filma ima posebnu lepotu: delo koje je već pronašlo svoje mesto dobija priliku da bude viđeno novim očima. Neko dolazi zbog uspomene, neko zbog preporuke, a neko zato što ranije nije imao priliku. U istoj sali tako sede različita očekivanja, koja se tokom projekcije susretnu. Ne mora svako da izađe oduševljen da bi iskustvo imalo vrednost. Ponekad je najbolji deo upravo razgovor posle filma, kada shvatimo da je osoba pored nas zapazila sasvim drugi detalj ili drugačije razumela isti prizor. Zajedničko gledanje ima i svoj tihi ritam: smeh se proširi redom sedišta, napetost se oseti u tišini, a kraj ostavi nekoliko trenutaka pre povratka razgovoru. Takvu atmosferu teško je svesti na tehnički podatak o veličini ekrana. Ona nastaje zato što su se ljudi okupili na istom mestu i odlučili da neko vreme prate istu priču.
Ta vrsta izlaska dobro nam je poznata i bez festivalske akreditacije. Izabrati termin, naći se ispred bioskopa i posle prošetati uz razgovor deluje skromno, ali može da napravi lep prostor usred obične sedmice. Hejnsov optimizam zato nije zanimljiv samo filmskim profesionalcima. On podseća na zadovoljstvo da se jednoj priči posveti puna pažnja i da se taj doživljaj podeli sa drugima. Za takvo veče nisu potrebni crveni tepih ni svečana garderoba. Dovoljni su dobar razlog da izađemo i spremnost da se prepustimo filmu.
S.B.
