Vest o velikoj nagradi obično zamišljamo uz prekid svih obaveza, čestitke i dan koji više ne liči na prethodno planirani. Profesor Majkl Vudford sa Univerziteta Kolumbija imao je drugačiji početak slavlja. Posle poziva iz Stokholma i saznanja da je dobitnik Nobelove memorijalne nagrade za ekonomiju, trebalo je da održi ispit. I održao ga je. U toj kratkoj informaciji ima dovoljno simpatičnog obrta da se nasmeju i studenti i svi koji su nekada pomislili da bi vanredna okolnost možda mogla da pomeri proveru znanja. Takav obrt ima gotovo savršenu meru za vest uz jutarnju kafu: veliki razlog za slavlje susreće se sa vrlo običnim rasporedom. Ne traži da poznajemo ekonomske teorije da bismo ga razumeli. Dovoljno je da se setimo kako izgleda dan u kojem se važne vesti i sitne obaveze pojave u isto vreme.
Kako opisuje Univerzitet Kolumbija, Vudford je 12. oktobra u 10.10 stigao u salu Uris hol, gde su ga studenti dočekali aplauzom i uzvicima. Zatim je usledio ispit na predmetu koji povezuje kognitivne mehanizme i ekonomsko ponašanje. Tako je svečani trenutak dobio sasvim svakodnevni nastavak: posle čestitki trebalo je otvoriti ispitne materijale i posvetiti se zadacima. Ne znamo kako je nagrada uticala na koncentraciju svakog studenta, ali znamo da zakazana obaveza nije nestala iz rasporeda.
U razgovoru vođenom posle vesti o priznanju, profesor je pominjao preuzimanje papira za ispit, goste koje treba da vidi i druge obaveze na odseku. Dan je, dakle, već bio pun i pre nego što je postao izuzetan. Univerzitet je najavio i kasnije okupljanje u njegovu čast. Taj raspored daje priči toplu, ljudsku meru: između međunarodnog priznanja i slavlja ostaju hodnik, učionica, ljudi koji čekaju i posao koji je već dogovoren. Veliki događaj ulazi u postojeći život sa svim njegovim sitnim organizacionim detaljima.
Rojters je ovaj neobičan nastavak profesorskog jutra izdvojio u video-prilogu objavljenom 13. oktobra. Razumljivo je zašto takva epizoda privlači pažnju. O velikim nagradama obično slušamo kroz složena dostignuća i svečane biografije, a ovde dobitnika upoznajemo kroz obavezu koju svako može da razume. Ne treba iz jednog jutra izvlačiti recept za uspeh niti zaključivati da slavlje mora da čeka. Dovoljno je zapaziti kontinuitet: istog dana čovek može biti slavljen zbog svog rada i nastaviti da radi posao koji poznaje.
Za studente će to verovatno ostati neobičan datum u ličnom sećanju na fakultet, iako o njihovim kasnijim pričama možemo samo da nagađamo. Nama ostaje proverena, vedra slika: aplauz za profesora, pa ispit koji je ipak održan. Ima u tome i malo poznatog fakultetskog humora, onog koji najbolje razume svako ko je sedeo nad zadacima i pogledavao na sat. Nobelova vest promenila je značaj dana, ali nije izbrisala stavku iz kalendara. A svečano nazdravljanje moglo je da dobije svoj termin čim se završi ono zbog čega su studenti došli. U tome se prepoznaje i posebna atmosfera univerziteta, gde se svečane vesti neprestano ukrštaju sa nastavom, rokovima i pitanjima studenata. Za nekoga je to dan priznanja, za drugoga dan provere znanja, a oboje dele istu učionicu. Upravo taj susret dve perspektive daje ovoj priči više topline nego što bi imao sam podatak da ispit nije otkazan.
S.B.
