Dugo su data centri u javnoj mašti izgledali kao apstraktna infrastruktura: negde daleko, tiho rade, čuvaju naše fajlove i hrane digitalni svet bez mnogo fizičkog prisustva. Reuters je juče pokazao koliko je ta predstava zastarela. Veliki investitori sada sve otvorenije pritiskaju Amazon, Microsoft i Google da objasne koliko vode troše njihovi data centri, kako je čuvaju i kakve posledice ostavljaju po lokalne zajednice. Povod nije teorijska zabrinutost, već činjenica da su pojedini višemilijardni projekti već zaustavljeni zbog otpora zajednica koje više ne žele da se ekspanzija računarstva odvija kao da resursi dolaze niotkuda. Voda, struja, zemljište i lokalno zagađenje više nisu sporedna tema uz AI bum, nego njegov sve vidljiviji račun.
U tome ima nečeg veoma trezvenog. Digitalna ekonomija nas je godinama učila da mislimo u metaforama oblaka, toka podataka i virtuelnog sveta. Ali svaki “oblak” sedi na vrlo stvarnoj zemlji, troši veoma stvarnu energiju i hladi se veoma stvarnom vodom. Zato priča o data centrima postaje jedna od ključnih priča narednih godina: ne zato što ljudi odjednom mrze tehnologiju, nego zato što sve jasnije shvataju da svaka digitalna udobnost ima svoju fizičku cenu. Ako će veštačka inteligencija zaista postati infrastruktura svakodnevice, onda će i pitanja o vodi i struji postati pitanja svakodnevne politike. Budućnost, očigledno, više nije samo pitanje procesora. Ona je i pitanje vodovoda.
S.B.
