Putovanja se sve češće planiraju kroz hranu. Neko bira grad zbog muzeja, neko zbog plaže, a neko zbog pijace, lokalnog sira, pekare, ramen bara, vinskog podruma ili restorana za koji je čuo od prijatelja. Problem je što internet često zatrpa putnika istim listama, turističkim zamkama i mestima koja su popularna jer su već popularna.
Food & Wine je pisao o tome kako se AI može koristiti za pronalaženje dobre hrane na putovanjima, ali uz oprez. U tekstu se navodi da AI dobro funkcioniše kada se koristi za istraživanje uređenih gastronomskih svetova, poput francuskih sireva i vina, kao i kada se njegovi izvori suze na pouzdanije preporuke. Ipak, za konačnu odluku i dalje se najviše veruje ljudima na terenu: prodavcima, somelijerima, kuvarima i lokalnim poznavaocima.
Ova tema je zanimljiva jer AI ne menja samo posao, nego i način na koji putujemo. Umesto da pretražujemo deset sajtova, možemo pitati gde se jede lokalno, šta vredi probati, koji kvart ima najbolju pijacu ili kako izbeći restorane koji postoje samo zbog turista.
Kod nas bi takav pristup bio koristan i za putovanja po regionu, ali i za domaće ture. Nije isto pitati „gde da jedem u Budimpešti” i „gde da probam dobar gulaš van glavnih turističkih ulica, u lokalu gde idu ljudi iz kraja”. Što je pitanje preciznije, odgovor može biti bolji.
Ipak, AI ne može da omiriše hleb, čuje gužvu u kafani, vidi da li se lokalni ljudi vraćaju na isto mesto ili razume onu malu energiju prostora. Zato je najbolji kao istraživač, ne kao konačni sudija.
Najpametnije je spojiti oba sveta: AI za mapu, ljudi za ukus. Putovanje je ipak lepše kada tehnologija pomogne da se izgubimo na pravom mestu.
S.B.
