Prstenovi više nisu privilegija džinovskih planeta. Astronomi su još 2013. godine otkrili da ih ima i Hariklo, malo nebesko telo prečnika oko 250 kilometara koje kruži između Saturna i Urana. Novo posmatranje teleskopom „Džejms Veb“ sada pokazuje nešto još neobičnije: dva Hariklova prstena značajno su se promenila tokom samo nekoliko godina.
Hariklo pripada grupi objekata poznatih kao kentauri. Oni se kreću između orbita velikih planeta i verovatno predstavljaju tela iz spoljašnjih oblasti Sunčevog sistema koja su gravitacionim uticajima prebačena na nestabilnije putanje. Hariklo se nalazi približno 17 puta dalje od Sunca nego Zemlja, pa je suviše mali i taman za neposredno detaljno fotografisanje.
Naučnici zato koriste zvezdane okultacije. Kada Hariklo prođe tačno ispred udaljene zvezde, njegovo telo nakratko zakloni njenu svetlost. Uski prstenovi izazivaju dodatne, kraće padove sjaja neposredno pre i posle glavnog pomračenja. Iz trajanja i dubine tih promena astronomi mogu da procene širinu, položaj i gustinu materijala koji se inače ne vidi.
Ključno posmatranje izvedeno je 18. oktobra 2022. godine. Istraživači su morali veoma precizno da predvide Hariklovu putanju, položaj pozadinske zvezde i kretanje samog teleskopa oko Lagranžove tačke L2, udaljene oko 1,5 miliona kilometara od Zemlje. Bio je to prvi namenski predviđen i uspešno snimljen događaj zvezdane okultacije teleskopom „Džejms Veb“.
Podaci su upoređeni sa posmatranjima obavljenim tokom prethodne decenije. Unutrašnji prsten sada je postao znatno neprozirniji i blokira više zvezdane svetlosti, dok je spoljašnji prsten postao prozirniji. Dva susedna pojasa, dakle, nisu se menjala u istom smeru, što otežava pronalaženje jednog jednostavnog objašnjenja.
Kako je saopštio španski Nacionalni savet za naučna istraživanja, Hariklo se u odnosu na teleskop kretao brzinom od samo oko 2,5 kilometara u sekundi. Za astronomska posmatranja tog tipa to je relativno sporo, pa je „Veb“ dobio izuzetno detaljan prostorni zapis prolaska prstenova preko zvezde.
Još nije poznato šta izaziva promenu. Čestice bi mogle prelaziti iz jednog prstena u drugi, sudarati se, menjati raspored ili reagovati na gravitaciju samog Harikla i mogućih malih satelita. Naučnici ostavljaju mogućnost i da deo razlike potiče od različitih filtera korišćenih tokom ranijih i novijih posmatranja.
Ipak, statistička analiza podržava zaključak da prstenovi zaista evoluiraju. To je važno jer su sistemi oko malih tela često posmatrani kao relativno stabilni ostaci nekog davnog sudara. Promena vidljiva u razmaku od nekoliko godina ukazuje da se materijal u njima aktivno preraspoređuje na vremenskoj skali koja je kratka čak i u ljudskim merilima.
Hariklo tako postaje prirodna laboratorija za proučavanje nastanka i opstanka prstenova. Ako naučnici razumeju zašto se njegova dva uska pojasa menjaju suprotnim smerovima, mogli bi bolje objasniti i ponašanje prstenova oko drugih malih svetova, ali i pojedine procese u mnogo većim sistemima Saturna i Urana.
S.B.
