U tamnoj pećini na jugoistoku Australije nema dovoljno svetlosti da raste trava. Upravo zato su mikroskopski ostaci spaljenih biljaka pronađeni duboko u njenim sedimentima toliko važni. Oni pokazuju da su ljudi namerno unosili cele biljke, raspoređivali ih u tanke slojeve i spaljivali tokom rituala koji su se ponavljali hiljadama godina.
Klogsova pećina nalazi se na tradicionalnoj zemlji naroda GunaiKurnai, u oblasti Gippsland i južnih delova Viktorijskih Alpa. Pećine u tom predelu dugo su povezivane sa duhovnim praksama, lečenjem, magijskim obredima i delovanjem posebno obučenih osoba poznatih kao „mula-mulung“.
Usmena predanja i zapisi iz 19. veka opisivali su takve običaje, ali je bilo teško dokazati koliko duboko u prošlost sežu. Nova arheobotanička analiza ukazuje da je pećina korišćena u ritualne svrhe tokom perioda koji bi mogao obuhvatati približno 25.000 godina.
Istraživači su proučavali fitolite, mikroskopske strukture silicijuma koje nastaju u biljnom tkivu. Biljka može istruliti ili izgoreti, ali fitoliti često opstaju veoma dugo. Njihov oblik pomaže naučnicima da prepoznaju vrstu ili grupu biljaka od kojih su potekli.
Za razliku od polena, koji vetar i insekti mogu preneti na veliku udaljenost, fitoliti uglavnom ostaju blizu mesta na kojem je biljka propala. Neizgoreli ostaci mogli bi slučajno dospeti u pećinu na krznu životinja ili u njihovom izmetu. Poluspaljeni fitoliti iz urednih slojeva pepela, međutim, mnogo snažnije ukazuju na ljudsku aktivnost.
Australijski nacionalni univerzitet saopštio je da su istraživači klasifikovali hiljade fitolita iz dve iskopane celine duboke 1,5 i 2,3 metra. U gornjim delovima evidentirana su 73 tanka sloja pepela nastala između približno 4.400 i 1.600 godina pre sadašnjosti.
Starost je utvrđivana kombinacijom radiokarbonskog datiranja i optički stimulisane luminiscencije, metode koja procenjuje kada su zrna minerala poslednji put bila izložena svetlosti. Dublji slojevi pokazali su da tradicija unošenja i spaljivanja trava ima mnogo starije korene.
U pećini je pronađen i uspravno postavljen kamen visok oko 28 centimetara. Analiza je pokazala da su ga preci naroda GunaiKurnai namerno postavili pre približno 2.000 godina. Njegov položaj, zajedno sa drugim neobičnim predmetima i tragovima vatre, dodatno podržava ritualno tumačenje prostora.
Istraživanje je sprovedeno na zahtev korporacije GunaiKurnai Land and Waters, a predstavnici zajednice učestvovali su u planiranju, terenskom radu, tumačenju i predstavljanju rezultata. To je važno jer arheološki predmet ne postoji odvojeno od živog kulturnog nasleđa naroda čiji su ga preci ostavili.
Nalaz ne znači da je isti obred nepromenjeno izvođen 25.000 godina. Oblici verovanja, izbor biljaka i način korišćenja pećine mogli su se menjati. Ipak, ponavljano unošenje materijala u prostor u kojem on prirodno ne može rasti pokazuje izuzetnu dugovečnost posebnog odnosa ljudi prema tom mestu.
Najmanji tragovi često čuvaju najveće priče. U ovom slučaju, zrnca silicijuma manja od onoga što oko može videti povezuju savremenu zajednicu sa precima iz vremena poslednjeg ledenog doba i otkrivaju da duhovna istorija jednog prostora može trajati duže od većine poznatih civilizacija.
S.B.
