Vodonik se često predstavlja kao gorivo budućnosti, ali njegova proizvodnja obično zahteva mnogo energije. Danas se najveći deo dobija iz prirodnog gasa, uz emisije ugljen-dioksida, ili elektrolizom vode koja je čista samo ako koristi struju iz obnovljivih izvora. Sve veći broj kompanija sada traži vodonik koji je prirodno nastao i akumulirao se duboko ispod Zemljine površine.
Ovaj gas poznat je kao geološki, prirodni, beli ili zlatni vodonik. Može nastati kada voda reaguje sa stenama bogatim gvožđem, tokom radiolize vode izazvane prirodnim zračenjem ili drugim dubinskim geološkim procesima. Ako se zadrži ispod nepropusnih slojeva, potencijalno može formirati ležište pogodno za bušenje.
Potraga se već vodi u gotovo 30 zemalja. Istraživači i energetske kompanije proučavaju geološke karte, mere gasove u zemljištu, snimaju podzemne strukture i buše probne bunare. Cilj je pronalaženje rezervoara dovoljno velikih i koncentrisanih da eksploatacija ima ekonomskog smisla.
Časopis „Nature“ navodi primer istraživanja u Nemahi u američkoj saveznoj državi Kanzas, gde je kompanija tražila prirodni vodonik. Gas je pronađen, ali ne u količini dovoljnoj za komercijalnu proizvodnju. Taj rezultat dobro opisuje stanje čitave industrije: geološki vodonik postoji, ali je teško proceniti gde ga ima dovoljno.
Dugo se pretpostavljalo da mali molekul vodonika lako prolazi kroz stene ili da ga mikroorganizmi brzo potroše, pa ne može stvoriti velika ležišta. Otkrića prirodnih izvora i nova geološka istraživanja promenila su taj stav. Pitanje više nije da li podzemni vodonik postoji, već koliko ga ima i koliko često se obnavlja.
Najpoznatiji praktični primer nalazi se u Maliju, gde gas iz prirodnog ležišta godinama napaja lokalni generator električne energije. Ipak, jedno malo nalazište ne dokazuje da se isti model može proširiti na velike industrijske sisteme, čeličane, fabrike đubriva ili međunarodno tržište goriva.
Privlačnost je jasna. Ako priroda proizvodi vodonik kontinuirano i ako se može izvući jednostavnim bušenjem, cena bi mogla biti niža nego kod elektrolize. Proizvodnja ne bi zahtevala ogromne količine električne energije, a emisije bi potencijalno bile znatno manje nego kod vodonika dobijenog iz fosilnih goriva.
Ipak, izraz „čist“ ne treba prihvatiti automatski. Bušotine mogu ispuštati metan, narušavati podzemne vode ili zahtevati značajnu infrastrukturu. Sam vodonik, ako procuri u atmosferu, indirektno može uticati na hemiju metana i ozona. Stvarni klimatski bilans zavisiće od načina istraživanja, obrade, transporta i krajnje upotrebe.
Dodatni problem predstavlja transport. Vodonik ima malu gustinu, lako curi i zahteva kompresovanje, hlađenje ili pretvaranje u druga jedinjenja. Najpovoljnija nalazišta zato bi mogla biti ona u blizini industrijskih potrošača, gde se gas koristi neposredno umesto da se šalje hiljadama kilometara.
Geolozima nedostaju i pouzdane metode istraživanja prilagođene upravo vodoniku. Naftna i gasna industrija razvila je alate za pronalaženje ugljovodonika, ali mali i reaktivni molekul vodonika ne ostavlja potpuno iste signale. Svaka neuspešna bušotina trenutno predstavlja skupu lekciju o tome koje stene, rascepi i pokrovni slojevi zaista stvaraju funkcionalan rezervoar.
Potraga za prirodnim vodonikom zato podseća na rane faze naftne industrije: potencijal je ogroman, ali mapa resursa tek nastaje. Ako budu pronađena velika i obnovljiva ležišta, energija bez ugljenika mogla bi se vaditi iz zemlje. Ako ne budu, geološki vodonik ostaće važna naučna zanimljivost i lokalni izvor, ali ne i globalna energetska revolucija.
S.B.
