Čokolada se uglavnom povezuje sa ukusom, kalorijama i zadovoljstvom, ali novo malo istraživanje usmerilo se isključivo na njen miris. Muškarci izloženi aromi čokolade tokom treninga nogu izveli su više ponavljanja, a da pritom nisu prijavili veći osećaj napora.
U eksperimentu su učestvovala 23 zdrava muškarca u ranim i srednjim dvadesetim godinama. Svi su bili umereno utrenirani. Pre dolaska nisu jeli najmanje deset sati, čime su istraživači želeli da standardizuju početni osećaj gladi i povećaju verovatnoću da će miris hrane izazvati merljivu reakciju.
Učesnici su raspoređeni u tri grupe. Jedna je mirisala otopljenu tamnu čokoladu sa 90 odsto kakaoa, druga mlečnu čokoladu sa 60 odsto kakaoa, dok je kontrolna grupa bila izložena vodi bez karakteristične arome. Mirisi su predstavljeni neposredno pre treninga i između serija.
Vežba je bila ekstenzija nogu, odnosno opružanje potkolenice protiv opterećenja u sedećem položaju. Tokom treninga praćeni su ukupan broj ponavljanja, subjektivni osećaj napora, glad, sitost i želja za jelom. Izlaganje svakom uzorku trajalo je po 30 sekundi.
Rezultati objavljeni u časopisu „Frontiers in Physiology“ pokazali su da su učesnici uz miris čokolade ostvarili veći obim treninga. Zanimljivo je da nisu smatrali da rade teže nego u kontrolnim uslovima. Drugim rečima, povećao se učinak, ali ne i prijavljena iscrpljenost.
Tamna i mlečna čokolada nisu izazvale potpuno iste reakcije. Miris tamne čokolade bio je povezan sa manjom glađu, slabijom željom za jelom i većim osećajem sitosti pre vežbanja. Mlečna čokolada pokazala je drugačiji obrazac uticaja na apetit, što može biti povezano sa prethodnim iskustvima i očekivanjem ukusa.
Čulo mirisa ima neposredne veze sa delovima mozga koji učestvuju u emocijama, nagrađivanju, pamćenju i apetitu. Poznata aroma hrane može pokrenuti očekivanje obroka i promeniti motivaciju. Istraživači pretpostavljaju da je takva psihobiološka reakcija možda pomogla učesnicima da nastave sa dodatnim ponavljanjima.
To ne znači da miris čokolade hrani mišiće ili zamenjuje energiju iz obroka. U eksperimentu učesnici nisu jeli čokoladu, pa efekat nije mogao nastati zbog šećera, kofeina ili drugih sastojaka koji su dospeli u krv. Promena je verovatnije potekla od načina na koji je mozak protumačio aromu.
Rezultate treba posmatrati oprezno. Uzorak je bio veoma mali, činili su ga samo mladi muškarci, a testirana je jedna vežba. Nije poznato da li bi isti efekat postojao kod žena, starijih osoba, profesionalnih sportista, ljudi koji ne vole čokoladu ili tokom dugotrajnog aerobnog treninga.
Nije jasno ni da li se reakcija brzo gubi kada se čovek navikne na miris. Novina i očekivanje mogu pojačati početni efekat, dok bi ponavljanje istog rituala moglo smanjiti njegovu snagu. Potrebni su veći eksperimenti u kojima će ista osoba vežbati u različitim mirisnim uslovima.
Studija ipak pokazuje da učinak nije određen samo mišićima, plućima i unosom energije. Čula i očekivanja mogu menjati granicu na kojoj odlučujemo da prekinemo seriju. Ponekad dodatno ponavljanje možda ne počinje u nozi, već u mozgu koji je upravo prepoznao poznat miris.
S.B.
