Mnogi na sake i dalje gledaju kao na egzotičan dodatak japanskom obroku, gotovo kao usputnu ceremoniju koja se podrazumeva uz suši. To je greška. Sake je mnogo bliži vinu u načinu na koji traži nijansirano čitanje stila, temperature služenja i slaganja sa hranom. Upravo zato je korisno kada tekst ne ostane na površnoj mistici, nego pokaže da iza svake vrste stoji drugačiji ukusni profil i drugačiji kulinarski smisao. Hrana i piće su najzanimljiviji onda kada prestanu da budu dekor i postanu sistem razmišljanja.
AP u vodiču objašnjava da junmai tipovi često imaju zemljaniji, puniji i „rice-forward“ profil koji ide uz grilovana mesa i snažnija jela, da se često služe zagrejani ili na sobnoj temperaturi, dok se drugi stilovi mogu više osloniti na voćnost, lakoću ili veću aromatičnu preciznost. To je dragoceno za čitaoca koji želi da razume, a ne samo da proba. Pairing nije stvar snobizma, već prepoznavanja strukture: umami, toplina, punoća i završetak na nepcu određuju da li će sake jelo izgurati, pratiti ili ugušiti. U tom smislu, priča o sakeu nije samo priča o Japanu, nego o tome kako i piće i obrok dobijaju smisao tek kada se čitaju zajedno.
S.B.
