U Kremoni, gradu koji miriše na reku Po i staro drvo, Antonio Stradivari (oko 1644–1737) živeo je život koji danas zvuči kao roman o strpljenju. Ne znamo svaku sitnicu o njegovom karakteru, ali znamo ono što je važnije: ritam rada. U radionici je dan imao svoje tihe zakone — prvo izbor daske, onda sluh pod prstima, pa tek onda alat. Kremonski Muzej violine i istoričari instrumenta beleže da je Stradivari napravio oko hiljadu instrumenata, a da ih je do danas sačuvano otprilike šest stotina. To znači da svaki put kada čuješ “stradivarijus”, slušaš i preživljavanje vremena.
Njegovo “zlatno doba” obično se smešta između kraja 17. i prvih decenija 18. veka, kada su proporcije postale smelije, a ton čist i “otvoren”. Britanski znalci iz klasične literature o Stradivariju (poput porodice Hil) pisali su da je njegov dar bio u meri: kako da telo violine bude dovoljno snažno da nosi zvuk, a dovoljno fino da ga pusti da leti. I tu nastaje romantična anegdota koju vole kustosi: Stradivari je, kažu, znao da kuca po drvetu i sluša ga kao što lekar sluša puls — ne tražiš buku, tražiš odgovor.
A onda lak. O njemu se priča kao o čaroliji, ali muzeji i moderni konzervatori (među njima i stručnjaci Metropoliten muzeja u Njujorku) stalno podsećaju: tajna nije samo u receptu, nego u rukopisu. Lak je sloj svetlosti — ali i sloj discipline, jer svaki milimetar menja kako instrument diše. Zato Stradivarijeve violine nisu “stare stvari”, već živi predmeti: one se ne poseduju zauvek, nego se čuvaju, sviraju i predaju dalje, kao amanet.
Možda je u tome razlog što se Stradivari toliko uklapa u našu, balkansku emociju: ovde se majstor ne meri samo novcem, nego tragom koji ostavi u zvuku. Kao što se kod nas poštuje dobar graditelj kuće ili dobar majstor tambure, tako se u svetu klasične muzike Stradivari pamti kao čovek koji je od drveta napravio nešto nalik sudbini — instrument koji te natera da usporiš i slušaš, kao da ti neko priča najtišu priču na svetu.
S.B.
