Kada se kaže osamdesete i devedesete, ljudi se obično sete subotnjih jutara, ali globalna popularnost crtaća tada se merila u tri valute: gledanost, bioskopske sale i igračke. U osamdesetim je televizija pravila ritual, a franšize su učile decu da razlikuju likove po silueti. Dobar primer su „Nindža kornjače“: prema podacima sa Wikipedije o liniji igračaka, u periodu vrhunca prodaje prodato je oko 1,1 milijardu dolara „Kornjača“ u samo četiri godine, uz stotine različitih figura i vozila. Taj broj lepo objašnjava zašto je crtać bio više od serije – bio je ceo svet koji se nosi u rancu.
Devedesete su, međutim, dobile i jednu novu vrstu crtanog hita: animaciju za odrasle koja ulazi u mejnstrim. „Simpsonovi“ su 1990. već bili toliko prisutni da ih je Los Anđeles tajms beležio kao emisiju viđenu u oko 14,5 miliona domova u jednoj nedelji, što je tada bilo dovoljno za ulazak u sam vrh TV liste. To je trenutak kada crtać prestaje da bude „za decu“ i postaje porodični događaj o kome se sutradan priča u školi, kancelariji i autobusu.
A bioskop je od svega napravio planetarni talas. „Kralj lavova“ je, prema Box Office Mojo, završio sa ukupno oko 979 miliona dolara globalne zarade (uz kasnija reizdanja), dok The Numbers navodi da je „Aladin“ prešao oko 504 miliona dolara širom sveta. Kad se te brojke spoje sa TV kulturom i prodajom igračaka, dobiješ odgovor na pitanje „ko je bio najpopularniji“: nisu to bili samo naslovi, već mašine za kolektivno sećanje koje i danas pali nostalgiju na prvi kadar.
S.B.
