Mulen Ruž (francuski: „crvena vetrenjača“) otvoren je u Parizu 6. oktobra 1889. tačno u 20.00, u trenutku kada je grad još brujao od Svetske izložbe i novog Ajfelovog tornja. Lokacija nije izabrana slučajno: 82 bulevar de Kliši, na Plas Blanšu, tik ispod Monmartra, gde se mešaju umetnici, boemi, buržoazija i radoznali turisti. Osnivači su bili Žozef Oler i Šarl Zidler, poslovni tandem koji je znao da Pariz voli spektakl, ali i „dozu drskosti“ upakovanu u dobar šou. U zvaničnoj istoriji kuće čak se naglašava Olerova opsesija preciznošću: želeo je da vrata budu otvorena tog datuma, „pa makar radovi još bili sveži“.
Ako postoji jedan razlog zbog kog je Mulen Ruž ušao u legendu, to je što je postao dom modernog francuskog kankana — plesa koji je krajem 19. veka istovremeno delovao kao provokacija i kao oslobađanje. U prvim godinama glavne zvezde bili su plesačica La Gulu (Luiz Veber), njen partner Valentan „Le Dezosse“ i čitav krug izvođača koje Pariz pamti po nadimcima. Mulen Ruž je brzo postao i vizuelna ikona zahvaljujući slikaru Anriju de Tuluz-Lotreku, koji je 1891. uradio čuveni plakat „Mulen Ruž: La Gulu“ i praktično zacementirao estetiku kabarea u jednoj slici: publika u polusenci, scena u punom sjaju, ritam koji se „čuje“ i kad je nema muzike.
Iza glamura, istorija ove kuće je i istorija preživljavanja. Originalni objekat je uništen u požaru 1915., a ponovo je otvoren tek 1925. posle obnove, u doba kada je Pariz ulazio u drugačiju epohu zabave. Tokom decenija, na ovoj sceni su se smenjivali izvođači koji su oblikovali francusku popularnu kulturu: među imenima koja Mulen Ruž sam ističe u svojoj galeriji „legendi“ nalaze se Mistenguet, Žan Gaben, Edit Pjaf, Iv Montan i Lin Reno — što je najbolji dokaz da ovo nije samo kabare, već muzički teatar koji se prilagođavao ukusu publike od Belle Époque do posleratnih godina.
U 21. veku, slavu je dodatno „izvozio“ i film: Baz Lurman je 2001. snimio mjuzikl „Moulin Rouge!“, pa je crvena vetrenjača dobila novu generaciju obožavalaca. A onda je Pariz dobio i jednu neplaniranu, skoro neverovatnu vest: u noći 25. aprila 2024. oko 2.00, krila vetrenjače su se srušila — srećom bez povređenih, jer je program već bio završen. Incident je bio toliko simboličan da su mediji pisali kako je natpis nakratko ostao „okrnjen“, ali je poruka uprave bila jasna: predstave se nastavljaju, a ikona će biti vraćena. I zaista, nemački Dojče vele beleži da su krila ponovo „oživela“ i počela da se okreću 11. jula 2025., uz ulični kankan i vatromet, kao mali parisko-teatarski odgovor na kvar.
Zašto je Mulen Ruž važan i čitaocu kod nas, čak i ako nikad nije kročio u Pigal? Zato što je to primer kako se kultura pretvara u brend bez gubitka identiteta: od jednog kabarea iz 1889. do institucije koja godišnje privlači stotine hiljada posetilaca, a opet živi na istom mestu, pod istom vetrenjačom. U vremenu kada se zabava troši brzo, Mulen Ruž je podsetnik da „noćni izlazak“ može da bude i istorijski događaj — samo ako se dovoljno dugo pamti i dovoljno pažljivo neguje.
S.B.
