Venera u vidljivom delu spektra izgleda kao svetla, bledožuta planeta gotovo bez prepoznatljivih detalja. Kada se, međutim, posmatra ultraljubičastom svetlošću, njena atmosfera pokazuje velike tamne i svetle šare koje se kreću preko gornjih slojeva oblaka. Naučnici te obrasce prate već oko jednog veka, ali i dalje ne znaju koja supstanca upija svetlost i stvara tamne oblasti.
Misteriozni materijal dobio je jednostavan naziv – nepoznati apsorber. Novo istraživanje nije otkrilo njegov hemijski identitet, ali je prvi put mnogo preciznije odredilo koliko snažno mora da upija ultraljubičastu i plavu svetlost. Time je broj mogućih kandidata znatno sužen.
Međunarodni istraživački tim kombinovao je posmatranja Venere sa modelom prenosa zračenja kroz atmosferu. Model prati kako se svetlost odbija, rasipa i apsorbuje dok prolazi kroz oblake sastavljene pretežno od kapljica koncentrovane sumporne kiseline.
Istraživači Instituta za osnovne nauke u Južnoj Koreji problem su posmatrali na neobičan način. Zamislili su da se materijal iz Venerinih oblaka može prikupiti u laboratorijsku posudu i analizirati kao tečnost. Cilj je bio da se izračuna kako bi ta tečnost izgledala kada se ne bi posmatrala kao bezbroj sitnih kapljica rasutih u atmosferi.
Razlika može biti velika. Dim cigarete, na primer, izgleda svetao jer njegove veoma sitne čestice snažno rasipaju svetlost. Kada se iste čestice sakupe, dobija se tamna, katranasta materija. Prema novom modelu, nešto slično moglo bi da važi za Veneru: oblaci koji izdaleka izgledaju bledožuto možda sadrže tečnost koja bi u većoj količini bila veoma tamna.
U rasponu talasnih dužina od 365 do 455 nanometara izračunata je izuzetno snažna apsorpcija. To znači da nepoznata supstanca mora biti veoma efikasan apsorber, da mora postojati u velikoj koncentraciji ili da ispunjava oba uslova.
Organska jedinjenja predstavljaju jednu od mogućnosti, ali izraz „organsko“ ovde ne znači da je materijal nastao delovanjem života. U hemiji se tako nazivaju jedinjenja zasnovana na ugljeniku. Istraživači posebno naglašavaju da rezultat nije dokaz života u Venerinim oblacima.
Mnogi jednostavni organski molekuli u jakoj sumpornoj kiselini pretvaraju se u složene tamne mešavine koje široko apsorbuju vidljivu svetlost. Venerin apsorber, međutim, pokazuje nagli pad apsorpcije prema plavom delu spektra, što se ne uklapa lako u takvo objašnjenje. Ni brojni predloženi neorganski kandidati ne odgovaraju bez izuzetno visokih koncentracija.
Rezultati objavljeni u časopisu „Astrobiology“ daju laboratorijama preciznije kriterijume za ispitivanje mogućih supstanci. Buduće sonde mogle bi neposredno da uđu u oblake, analiziraju kapljice i provere da li sadrže organski ili neorganski materijal sa traženim osobinama.
Venera je po veličini slična Zemlji, ali njena površina ima temperaturu dovoljnu da istopi olovo, dok su oblaci bogati sumpornom kiselinom. Uprkos decenijama istraživanja, jedna od najvećih atmosferskih zagonetki nalazi se pred očima teleskopa: svetli oblaci možda su samo optička maska za veoma tamnu materiju.
S.B.
