BEOGRAD – Sve je krenulo 9. maja 1950. godine u Parizu. Tadašnji francuski ministar spoljnih poslova, Rober Šuman, izašao je pred javnost sa planom koji je u tom trenutku delovao skoro nemoguće – da se Francuska i Nemačka, koje su se decenijama krvele u ratovima, povežu tako čvrsto da rat postane ne samo nezamisliv, nego i materijalno nemoguć.
Glavne tačke tog istorijskog nacrta:
Zajednički ugalj i čelik: Ideja je bila da se proizvodnja ova dva ključna resursa (bez kojih nema ni industrije ni oružja) stavi pod zajedničku kontrolu.
Ekonomija ispred politike: Šuman i njegov saradnik Žan Mone znali su da se poverenje ne gradi rečima, nego zajedničkim interesom. Francuskoj je trebao nemački ugalj, a Nemačkoj tržište.
Kraj vekovnih sukoba: Cilj je bio da se „zakopaju ratne sekire“ između dve najjače evropske nacije i postavi temelj za ono što danas zovemo Evropska unija.
Hrabrost Adenauera: Da bi plan prošao, bilo je potrebno da nemački kancelar Konrad Adenauer pruži ruku, što je on i učinio, svestan da je to jedini put u mirnu budućnost.
Šta to znači za nas danas:
Iako danas gledamo kako Tramp udara carine Briselu, a na granicama Evrope padaju dronovi, Šumanova deklaracija nas podseća na jednu stvar: najbolji način da se spreči požar je da se povežu instalacije tako da svi zavisimo jedni od drugih. Iz te male Zajednice za ugalj i čelik, gde je bilo samo šest zemalja, izrasla je današnja unija od 27 država.
M. D.
