Velike istorijske promene često se u sećanju sažmu u jedno ime ili jednu fotografiju. U slučaju Južne Afrike mnogi prvo pomisle na Nelsona Mandelu, ali jedan od stvarno presudnih trenutaka dogodio se na glasačkom listiću 17. marta 1992. Tada su beli glasači u referendumu podržali kraj sistema aparthejda sa 68,7 prema 31,3 odsto. Ta brojka je važna jer pokazuje da se rušenje poretka nije završilo samo moralnim pritiskom spolja ili otporom potlačenih iznutra, nego i političkim pucanjem legitimiteta unutar same zajednice koja je sistem nosila. Istorija ponekad menja smer tek kada centar moći prestane da veruje da može zauvek ostati nepromenjen.
AP u današnjem podsetniku precizno vraća taj trenutak u fokus, a to je korisno jer nas štiti od pojednostavljivanja. Referendum nije automatski stvorio novu demokratiju, niti je u jednom danu izlečio zemlju od rasne hijerarhije, nasilja i dubokih ekonomskih nejednakosti. Ali je otvorio vrata izborima dve godine kasnije, kada su svi građani mogli da glasaju, a Mandela postao predsednik. Za zainteresovanog čitaoca, to je suština: istorija nije samo trenutak slavlja, već spor proces u kom jedna odluka učini staru logiku neodrživom. Referendum iz 1992. zato je manje „lep završetak“, a više trenutak kada je aparat aparthejda prvi put javno prihvatio da više nema političku budućnost.
S.B.
