Od samog svog osnivanja i proglašenja Slobodnim kraljevskim gradom, Novi Sad epitet Srpske Atine nije dobio tek tako. Put do modernog i razvijenog grada kakvog poznajemo danas krenuo je iz Petrovaradinskog šanca. Od svog osnivanja, sve do danas, grad je imao svoje uspone i padove. Simbolično gledano, kao da ga jedna strana vuče da ponovo postane blatni Petrovaradinski šanac, a druga strana da ga vodi u sjaj Srpske Atine. Nacionalni naboj Srba u vekovnoj borbi za slobodu nadahnuo je mnoge umetnike i učene ljude da dođu u ovaj grad i da ga svojom kulturnom šarenolikošću obogate i ostanu u njemu da žive. Zbog toga naziv Srpska Atina nije osmišljen kako bi druge nacionalnosti omalovažavao, naprotiv, da bi ih podstakao na uživanje slobode koju srpski narod toliko voli. U čemu je onda problem?
Teško je bilo biti Srbin u Novom Sadu, narativ ismejavanje tradicije, vere, vređanje simbola države
Problem ne moramo tražiti ulazeći duboko u prošlost. Skretanje sa svog puta Srpske Atine i primere vraćanja u Petrovaradinski šanac možemo naći samo petnaestak godina unazad. Narod brzo zaboravlja. Iz tog razloga je možda najbolje, poređenja radi, podsetiti se kako je to izgledalo i kuda je išao Novi Sad, a sa njim na čelu i cela Vojvodina.
Vojvođanski patriotizam naročiti se ogledao u odbacivanju Srba iz Krajine i Srpske
Teško je bilo biti Srbin u Novom Sadu u to vreme. Ismevanje tradicije, vere, vređanje srpskih simbola kao i naturanje narativa krivice bili su svakodnevica. Tadašnji ljudi na vlasti od Novog Sada i Vojvodine pravili su nešto drugo. Narativ je bio ka traženju sudske, zakonodavne i izvršne vlasti, vojvođanske policije i predsednika. Politički subjekti u gradu i Pokrajini su se delili na „vojvođanske i srbijanske“. Ovaj „vojvođanski patriotizam“ se naročito ogledao u odbacivanju Srba iz Krajine i Republike Srpske, sa oblicima ksenofobije. Donosili su se simboli i zastave po uzoru na crnogorske separatiste, to se uglavnom ogledalo u skrnavljenju srpske trobojke i nekih starih simbola. Situacija je dovedena do apsurda tokom donošenja Ustava Srbije 2006. godine. Tada je, umesto rasprave zašto je Srbija i dalje podeljena na tri dela, narativ išao u pravcu „debljine i čvrstine“ pokrajinskih granica.
Vrhunuac ksenofobije tokom popisa 2011. da se Srbi izjašnjavaju kao Vojvođani
Ksenofobija vojvođanskih separatista je svoj vrhunac imala pred i tokom popisa 2011. godine kada je osmišljena agresivna kampanja da se Srbi izjasne kao Vojvođani. Pritisak je trajao dugo, sa svih mogućih strana i od svih oblika medija. Postavljani su bilbordi na kojima je pravljen otisak kao potvrda izjašnjavanja o vojvođanskom identitetu.
Malo je falilo da stvari odu predaleko, ali onda se desio narod
Posle niza godina nepravde i trpljenja, proradili su u Srbima ljuti paorski geni predaka, ona vrela krv graničara/krajišnika, te je narod dočekao da 2012. godine sruši takav narativ i vlast koja ga je donela. Tada su, pored debakla na popisu, dočekali i svoj kraj na izborima, narodna volja je opet bila jača od one nametnute. Iako se vlast nije promenila na pokrajinskom nivou (zbog, tada specifičnog, načina izbora), promenila se na nivou republike i na nivou Novog Sada. Miloš Vučević dolazi na čelo Grada i postaje ključan čovek u promeni narativa koji je do tada dolazio iz Gradske kuće. Na tim krilima promena iz 2012. godine, promenila se konačno i pokrajinska vlast 2016. godine i sa time je prekinut narativ skrivenog (neretko i otvorenog) puta u secesionizam.
Ćirilica se vratila u institucije, prekinuta tradicija da se narod koji je pobegao od rata naziva dođošima
Novi Sad vrlo brzo ponovo postaje Srpska Atina. To se sada jasno vidi na svakom koraku. Od podizanja spomenika vojvodi Tankosiću, Voždu Stratimiroviću, sve do podizanja velelepnog spomenika kralju Petru Prvom. Ćirilica se vratila u institucije, u simbole i nazive, sve više je možemo viđati na ulicama, kao i tradicionalne istinske simbole Vojvodine utvrđene još davne 1848. godine. Prekinut je narativ da pre 1945. godine nije bilo Vojvodine, i proslavio se datum o kome se pre nije smelo ni pričati – sto godina prisajedinjenja Bačke, Banata, Baranje i Srema Kraljevini Srbiji. Otvorili su se tim povodom muzej i spomen park, čime je, nadamo se, zauvek stavljena tačka na pitanje „čija je Vojvodina“ i šta je volja njenih građana. Narativ da se na Srbe iz Krajine i Republike Srpske gleda kao na strance, da se nazivaju pogrdno „dođošima“ je prekinuta do te mere, da je danas mlađe generacije praktično ne poznaju. Svake godine u okolini Novog Sada ili u samom gradu obeležava se pogrom Srba Krajišnika u „Oluji“, obeležavaju se „Dani Srpske u Srbiji“, a grad izdvaja značajna sredstva za krajiška udruženja koja neguju kulturu i tradiciju. Kroz nevladin sektor na konkursima se sada finansiraju projekti koji imaju i nacionalni predznak, što se naročito videlo tokom titule Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2022. Možda je sjajan primer za to proslava Pravoslavne (Srpske) Nove godine, kada je Novi Sad bio prepun izvođača i kulturnih manifestacija. U prošlim vremenima prethodna gradska vlast je na taj dan policijom sa trga rasterivala mladiće zato što pevaju i mašu srpskim zastavama. Da li je lepše bilo gledati onomad lokalnog visokog funkcionera kako deli letke ispred Patrijaršije koji pozivaju na nezavisnost Vojvodine i obavezno napadajući Srpsku pravoslavnu crkvu? Ili je lepše bilo gledati reku naroda nedavno na ulicama grada prilikom kanonizacije episkopa Irineja, događaja na kom je naš tadašnji gradonačelnik Miloš Vučević dobio orden Svetog Save ispred Patrijaršije.
Loša vremena nisu nešto što je vredno pamćenja, ali jesu nešto što služi kao opomena. Možemo imati različita politička mišljenja, različita viđenja stvari, ali nikada ne smemo imati različite strane. Zato moramo čuvati našu stranu, da nikada više onakve snage ne prevagnu. Samo tako ćemo sačuvati naš Novi Sad, našu Srpsku Atinu koju toliko volimo.
