Trebinje i Jovan Dučić imaju onu vrstu veze koja se ne objašnjava biografijom, nego šetnjom. Ko zna grad, zna i onu posebnu svetlost preko Trebišnjice, miris platana u hladu, i onu tišinu u kojoj reči nekako zvuče ozbiljnije. Dučić je iz Trebinja otišao rano, ali Trebinje iz njega nije otišlo nikad. U njegovim stihovima oseća se mediteranska disciplinovanost, ali ispod nje uvek treperi hercegovački inat, ona mirna tvrdoglavost koja ne viče, nego traje. Kažu stari Trebinjci da se to vidi i u njegovoj rečenici: čista, pravilna, a ipak zategnuta kao struna.
Anegdote o Dučiću u gradu kruže kao sitni novčići koje svako drži u džepu. Jedni vole da prepričavaju kako je umeo da bude oštar na jeziku, ali nikad bez stila; drugi pamte priče o njegovoj diplomatiji, kao da je svaki put kad bi prešao granicu poneo komadić Trebinja u koferu. I ima u tome nešto: gde god da je bio, on se vraćao gradu na način na koji se vraća prvoj ulici iz detinjstva—ne moraš da je vidiš, dovoljno je da je prepoznaš u sebi. U Trebinju se često kaže da su njegovi stihovi „kamen i voda“: tvrdi, a klize.
Najlepši simbol tog povratka danas je tišina oko njegove zadužbine i osećaj da grad, kad hoće da pokaže svoje lice, prvo pokaže njega. Ne kao spomenik, nego kao meru ukusa: kako se govori, kako se ćuti, kako se stoji uspravno bez potrebe da se dokazuješ. Kad uveče prođeš pored platana i čuješ reku, lako je poverovati da Dučić nije samo pisac iz Trebinja, nego i Trebinje u jeziku—ono Trebinje koje se pamti kad odeš i koje te, kad se vratiš, dočeka bez pitanja.
S.B.
