Martini je nekada bio simbol jednostavne elegancije: džin, vermut, hladna čaša, maslina ili limunova korica i dovoljno samopouzdanja da se ništa ne pretrpa. Danas, međutim, koktel scene velikih gradova vole da testiraju granice, pa martini sve češće dobija ukuse koji više liče na jelo nego na piće.
Vogue je pisao o talasu eksperimentalnih martinija u Njujorku, od varijanti sa ukusom belog luka i brioša, preko caprese i morskih nota, do koktela inspirisanih picom, borščem ili brzom hranom. Bartenderi koriste infuzije, fat-washing, bistre ekstrakte i tehnike koje klasičan koktel pretvaraju u mali kulinarski eksperiment.
Ova tema je zanimljiva jer pokazuje koliko se granica između kuhinje i bara istopila. Nekada je piće pratilo hranu. Danas piće pokušava da postane hrana, sećanje na jelo ili šala u čaši. To može biti zabavno, ali lako sklizne u pitanje: da li je koktel i dalje dobar ili je samo dobar za priču?
Kod nas koktel scena raste, naročito u većim gradovima, ali publika i dalje voli ravnotežu. Ljudi rado probaju nešto novo, ali očekuju da piće bude pitko. Eksperiment ima smisla samo ako posle prve znatiželje poželite i drugi gutljaj.
Najbolji barski eksperimenti su oni koji poštuju osnovu. Ako martini izgubi čistoću, hladnoću i preciznost, ostaje samo čudan napitak sa dobrim marketingom. Ako ne izgubi, onda neobičan ukus može biti dodatni sloj, a ne maska.
Možda je zato klasični martini i dalje živ. Može da podnese mnogo imitatora, ali ga je teško zameniti. Čaša može da miriše na picu, ali elegancija se ne pravi samo od iznenađenja.
S.B.
