Smena Nenada Stojakovića nakon debakla u večitom derbiju predstavlja logičan epilog saradnje koja nijednoj strani nije donela željeni benefit.
Razlaz Partizana i Nenada Stojakovića bio je neminovan, jer je od samog početka bilo jasno da je napravljena strateška greška u izboru šefa stručnog štaba. Iako Predrag Mijatović u prvi mah nije želeo da prizna propust, fijasko protiv Crvene zvezde postao je nepremostiva prepreka. Stojaković se pokazao kao pogrešno rešenje u najnepovoljnijem trenutku, a raskorak između njegovih izjava o „odličnim treninzima“ i anemičnih izdanja na terenu postajao je sve uočljiviji. Partizan se pod njegovim vođstvom redovno „gasio“ u drugim poluvremenima, što slabiji rivali nisu kažnjavali, ali je aktuelni šampion to iskoristio na najsuroviji način.
Odgovornost trenera posebno se ogleda u neshvatljivim taktičkim eksperimentima u najvažnijoj utakmici sezone. Izvesti tim u formaciji koja nikada ranije nije uvežbavana, sa igračima poput Nikole Simića i Vanje Dragojevića na neprirodnim pozicijama, bio je rizik koji je direktno vodio u poraz. Teza da će Stojaković lakše kontrolisati svlačionicu jer poznaje igrače iz omladinskih dana pokazala se kao zabluda; današnji prvotimci sa milionskim ugovorima zahtevaju drugačiji autoritet. Iako krivica za loš prelazni rok i pripreme nije njegova, Stojaković je u svom domenu posla podbacio, ostavljajući ekipu u rezultatskom i igračkom rasulu.
