Tragična smrt Aleksandera Maningera u okolini Salcburga označila je prerani odlazak jednog od najpouzdanijih čuvara mreže svoje generacije, čoveka koji je definisao ulogu „super-rezerve“ u najjačim ligama sveta.
Fudbalska javnost prvi put je istinski upoznala harizmatičnog Austrijanca krajem devedesetih godina kada ga je Arsen Venger, poznat po svom nepogrešivom oku za talente, doveo u severni London. Iako je projektovan kao zamena za nedodirljivog Dejvida Simena, Maninger je te 1998. godine postao ključni faktor u osvajanju duple krune Arsenala. Njegov neverovatan niz od šest mečeva bez primljenog gola, kulminirajući partijom života na Old Trafordu protiv Mančester Junajteda, ostaje upisan zlatnim slovima u istoriju „Tobdžija“. Maninger nije bio samo golman; on je bio osiguranje koje su najveći treneri želeli u svom rosteru.
Njegov put ga je kasnije vodio kroz Italiju, gde je braneći za Fjorentinu i Sijenu stekao reputaciju koja mu je 2008. godine otvorila vrata Juventusa. U Torinu je dokazao da može dostojno zameniti čak i jednog Đanluđija Bufona, sakupivši preko 30 nastupa u kritičnim trenucima za „Staru damu“. Čak i u poznim igračkim godinama, u dresu Augzburga i na kraju Liverpula kod Jirgena Klopa, Maninger je bio primer profesionalizma. Iako na Enfildu nije branio u zvaničnim mečevima, Klopova rečenica da je Aleks ključna figura svlačionice najbolje opisuje čoveka čija je harizma nadilazila puko branjenje šuteva.
M.M.
